0
Umetnica Kristina Čepkenović Karlsen imala je 26 godina kad se preselila u Norvešku, a nekoliko godina kasnije suočila se sa zastrašujućim otkrićem - njeno sećanje na čitavo detinjstvo provedeno na Kosovu i Metohiji bilo je izbrisano.
Kristina Čepkenović Karlsen je umetnica srpskog porekla, rođena na Kosovu, ali već više od 20 godina živi u Norveškoj. Svake godine dolazi u Srbiju, ali kaže da ne razmišlja o konačnom povratku.
„Za Norvešku sam otišla januara 2002. Zaljubila se i udala. Odatle smo život gradili zajedno“, kratko nas upućuje u svoju priču.
I možda bi ovo bila zaista samo priča o životu Srba koji su hrabro potražili i pronašli bolju priliku za normalan život u jednoj od najsrećnijih zemalja sveta, da Kristinin slučaj nije poseban na drugim nivoima. Samo treba iščitati njenu umetnost – u kojoj se ogleda na neki način i naša prošlost. Tačnije, naša večita priča o zaboravu.
Na Vikipediji stoji da je Kristina Čepkenović Karlsen rođena 1976. godine u Lipljanu, na Kosovu i Metohiji, gde je završila osnovnu i srednju školu, dok je Akademiju likovne umetnosti studirala na Univerzitetu u Prištini, u periodu od 1994. do 1998. godine i magistrirala 2000. godine; da je od 2000. godina radila je kao asistent grafike na istom fakultetu do odlaska za Norvešku; a onda da je – „u vezi gubitka sećanja na detinjstvo do svoje 16-17. godine, stupila 2008. godine u kontakt sa Kavli Institutom za istraživanje mozga u Trondhajmu i Maj – Brit Moser“…
„Uz sve ogromne promene i šokove koje sam doživela za veoma kratko vreme i kroz sav taj preživljeni stres, nisam toliko ni obraćala pažnju na ono što se izdešavalo pre. Bilo je, ono, idemo napred, kako preživeti i kako se uklopiti. Kad smo dobili decu i one krenule da zapitkuju kakva sam ja bila kao mala, itd. tek sam tad shvatila da se ja ničeg ne sećam. Tada sam krenula u potragu za odgovorom i kontaktirala pored lekara, i sa naučnicima ovde na institutu. Oni su me veoma lepo prihvatili i zainteresovali se što ja isto i kroz umetničko stvaranje pokušavam da doprem do pamćenja.“
Nažalost…
„I dan danas se ne sećam ničeg iz detinjstva. Odgovor je bio da je to moj mozak, kao odbrambeni mehanizam, stvorio zid. Tako je isto i sa mnogim sećanjima iz rata, posle rata, i mojim prvim godinama u drugoj zemlji“, objašnjava.
Njena potraga za sećanjem je, kaže, izrasla u poziv i na profesionalnom polju.
„Ja sam uradila veliki broj radova kroz to traženje i izlagala na mnogim mestima. Kroz taj rad i saradnju sa naučnicima, naučila sam mnogo toga o mozgu i pamćenju i napravila projekte za rad sa decom po školama i obdaništima, gde ja i dan danas putujem svuda po Norveškoj i držim radionice na tu temu“.
Ipak, seća se trenutka kad se njen život potpuno promenio.
„Sećam se rata. Igrala sam fudbal za ŽFK Priština. Klub je bio na pripremama u Srbiji, i samo što smo se vratili sa priprema, sezona je trebalo da počne, ali umesto utakmica, počelo je bombardovanje. Od tada se čitav moj život promenio. Verovatno kao i mnogima. Posle tri meseca bombardovanja, Srbi su naglo krenuli da se iseljavaju. Mi smo ostali. Moj pokojni otac je bio veliki patriota i govorio nam je da će se svi vratiti. On je nažalost pre 9 godina preminuo… Moji su još u Lipljanu. Majka i mlađi brat sa porodicom. Igor je isto umetnik, vajar. Magistrirao je na istom fakultetu kao i ja, ali u Mitrovici. On se bavi vajarstvom, ali i fresko-pisanjem. Trenutno on i još dvojica njegovih kolega oslikavaju crkvu u Lipljanu i Babinom Mostu, na Kosovu. Ja i Igor smo 2021. godine imali zajedničku izložbu „Šaptaj vremena“ u galeriji udruženja umetnika Crne Gore u Podgorici. To je bio prvi put da nas dvoje izlažemo zajedno. Volela bih da se nešto tako desi i u Srbiji. Drugi brat se pre par godina odselio za Beograd gde je i našao posao.
Pročitajte još:
Posle bombardovanja je u Lipljanu bilo strašno. Mi nismo imali slobodu kretanja i zavisili smo od KFOR-a i UNMNIK-a. Oni su nam pomogli i pratili nas kad krenemo u nabavku hrane ili ako bismo posetili najbližu rodbinu koja je živela na samo 1 km od nas, ali mi nismo smeli sami van kuće. To je trajalo punih godinu dana. Ja sam uspela da nekako odem do Srbije, pronađem fakultet i vidim da li mogu nastaviti magistarske studije na koje sam krenula septembra 1998. Mnogih detalja se ne sećam. Nastavila sam studije i jedno vreme stanovala u Kruševcu, dok sam to završila. Fakultet je tada bio stacioniran u Varvarinu. Povremeno sam putovala kući konvojima autobusa. Bilo je veoma komplikovano, sećam se kao kroz maglu“, priznaje.
Njen život danas u Norveškoj je lep, konstatuje.
„Zahvalna sam što imam mogućnosti da izaberem ono najbolje iz dve kulture i napravim nešto novo, što dalje prenosim na svoju decu, a i druge bližnje. Dobro je to što možemo graditi ono što nama najbolje odgovara. Loše je što uvek nosiš neki osećaj koji je kao „čardak, ni na nebu, ni na zemlji“. Uvek je tu nešto što fali. Korenje? Mnogo puta sam se pitala, da li bih se osećala isto kad bih živela u Srbiji? Kad jednom napustiš ognjište…? Ne znam.“
S druge strane, i dalje postoji „onaj osećaj“. Kaže da dešavanja na Kosovu i Metohiji prati „uvek sa nekim strahom“.
„Moji su tamo. Brinem za njih. Stalno su neki incidenti i to me jako brine. Volela bih da ljudi dole budu slobodni. Mi odemo dole kad smo na odmoru, ali uvek u velikom grču i strahu“, otkriva.
„Sa Srbijom sam povezana dušom“, dodaje.
„Moje stvaralaštvo uvek ima tu neku vezu sa izgubljenim zavičajem, taj neki neizlečeni bol… Iako su grafike apstraktne, sadrže mnogo simbolike. Takođe, vezu sa Srbijom održavam i kroz muziku i pesmu. Moj hobi je pevanje u Balkan ansamblu. Tu pevamo i čuvamo izvorne pesme sa Balkana koje takođe predstavljamo publici kroz koncerte“, objašnjava, a vezu sa Srbijom održava i kroz tradiciju.
Da, zanimljivo je da je njen muž, Norvežanin Havard Karlsen, prihvatio pravoslavlje i krstio se u crkvi na Šar-planini. Mogli ste o tome da pročitate u medijima u sezoni slava i drugih praznika, a u kontekstu priča naših ljudi koji negde tamo daleko i dalje slave slavu.
Pročitajte još:
„On je uvek bio zainteresovan za srpsku kulturu i običaje. Želeli smo da se venčamo u crkvi i on je izrazio želju da se prekrsti. Odatle mu i ime Vuk. Naše dve ćerke Sofia i Emilia, obe su krštene u Lipljanskoj crkvi. Mi slavimo krsnu slavu Sv. Arhangel Mihailo, kad je i Sofijin rođendan, Božić, Blagovesti, tad je Emilia rođena, Vaskrs. Ja isto tako poštujem i praktikujem božićni i uskršnji post.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
