1
"To je strašan osećaj."
Uhvatim se kako gledam ćerkicu i moram sebe da bodrim – vidiš zbog čega je sve bilo, eto dobila si otkaz, ali vredelo je. To je strašan osećaj.
Tako Jasna, programerka iz Beograda, počinje priču za Nova.rs.
A ta njena priča je prilično neverovatna koliko god da slušamo o onim poražavajućim slučajevima da žena dobije otkaz kad se vrati sa porodiljskog. Neverovatna jer je IT industrija već neko vreme sinonim za siguran i dobro plaćen posao.
Međutim, izgleda da više nije tako, a posebno je sve neizvesno ako ste – žensko.
Jasna trenutno privodi kraju svoje porodiljsko odsustvo iz jedne nemačke IT kompanije gde je zaposlena za stalno. Na posao treba da se vrati početkom januara, ali najverovatnije samo da bi joj uručili otkaz.
„Pre dva meseca sam pitala devojku iz HR kakva je situacija i rekla je da je sve super, da se vraćam po planu. Ali onda me je pre dve nedelje nazvala prijateljski i kazala da ipak nije dobro, da šef ne bi znao šta da mi da da radim da sam u ovom trenutku tu u firmi. Takođe, već je par kolega nedavno dobilo otkaz jer posla nema. Shvatila sam da treba da tražim novi posao. Proglasiće me tehnološkim viškom. Iskreno već sam i počela da ga tražim i pre toga jer mi ta firma ne odgovara, ali onda zastanem i shvatim da je to sveprisutna diskriminacija na koju smo mi žene same pristale.“
Da sve bude gore, ovo se Jasni drugi put dešava.
„Prvi put kad sam otišla na porodiljsko, radila sam u jednoj srpskoj firmi. To je bilo 2019. pre korone, IT tržište u neverovatnom usponu, nije bila situacija kao danas. Prvo, bila sam zaposlena kao preduzetnica, doprinose sam sama sebi plaćala, dogovorila platu. I sa suprugom sam tada svesno odlagala bebu jer sam brinula kako će se to odraziti na moju karijeru. Pritom sam se odmah pomirila sa tim da kao preduzenica neću imati novac za porodiljsko, znači, od države ništa, jedino neki minimalac, ali sam se sa firmom dogovorila da mi daju tri meseca bruto platu.“
Na sve to, Jasna je radila do dva dana pred termin tog prvog porođaja.
„Termin za porođaj mi je bio 27. avgust 2019, a ja sam 25. avgusta prestala da radim. Mene niko nije na to terao, mnogo volim ovo čime se bavim, ali jednostavno imala sam osećaj da moram da budem tu do poslednjeg trenutka.“
I strepnja je, nažalost, bila opravdana.
„Nabačeno mi je, ništa direktno, da kad odem, to je to, nestala sam, nema me, otpisana sam iz te firme. Nisam tad osetila toliki pritisak jer sam volela taj projekat na kom sam radila i nisam znala koliko mi posao više neće biti broj 1.“
Na posao se vratila posle šest meseci od porođaja.
„Radila sam part time i nisu me vratili na moj projekat koji je inače tad bio najvažniji za firmu. Moj posao je preuzela devojka koja nije dovoljno dobro znala to. Šefu sam rekla da to nije u redu, požalila se i što dve godine nisam dobila povišicu i što radim za 400 evra. On je to sve potvrdio, ali mene niko nije vratio na projekat. Bukvalno sam tu bila kao da se nisam vratila.“
Jasna veruje da sve to nije bilo svesno, ali smatra da je to još gore.
„Čak i mene koja sam u IT svetu i koja sutra sigurno neću biti gladna, sve to je strašno porazilo. Doživela sam da posle dva porođaja tražim novi posao. A kad bismo počeli da razmišljamo o trećem detetu, upalilo bi se 50 lampica. Da ne pričam pod kolikim je pritiskom i suprug jer sad sve zavisi od njegove plate, živimo u iznajmljenom stanu…“
Ispostavlja se da je sve to jedan nesrećan spoj onog ukorenjenog da žena teško može da bude u isto vreme i mama i uspešna u poslu i toga da IT industrija u poslednje vreme slabi.
„Meni svakako treba neko vreme da se vratim u posao jer se stvari mnogo brzo menjaju za razliku, recimo, od prava. Kad se pravnica vrati sa porodiljskog, verovatno je neće je dočekati ne znam koliko promenjenih zakona. IT industrija je dobra jer su plate jače, ali ako odeš negde na godinu dana, pitanje je šta će te dočekati kad se vratiš. Ove godine je kriza, mnoge firme su zamzrle zapošljavanja, neke sad tek kreću da zapošljavaju. I to je faktor u mojoj priči. Ne upirem prstom ni u koga, ali samo ja znam kako se osećam.“
Pročitajte još:
Ističe i da se njoj kao i svakoj drugoj ženi stalno nabija osećaj krivice za nešto.
„Stalno slušam – kako ćeš da ostaviš dete ako odeš s mužem na vikend, kako ćeš da daš dete u vrtić, malo je još. Treba da uzmem neplaćeno šest meseci da bi neko rekao – dete ti je sad taman za vrtić? Non-stop je taj osećaj krivice da li si dobra majka i sad odjednom kriva si što si rađala.“
Trudi se da ne potone, ali nije lako.
„Imam razne faze u danu, posebno jer mi sad nije lako da nađem novi posao. Imam milion pitanja, da li da se vraćam na ono što sam radila pre četiri godine jer tu ima više posla, iako sam ispala iz štosa ili nešto drugo…“
Sad jedno što može je da ispriča svoju priču.
„Ni moj muž nije imao svest o svemu dok me nije čuo, i žao mu je jako. I kolega je bio šokiran kad je čuo sad za otkaz. A mene u suštini baš briga za taj posao, problem je što se osetiš krivim jer si rodio to dete. A to nije lep osećaj. A i ponavlja se.“
Jasna je pritom, kad je dobila prvo dete, shvatila da mnoge firme greše što se olako odreknu žene posle porodiljskog.
„Ti tad imaš radnika koji je fokusrian, koji zna da radi jer ima porodicu kući, koji sve završava na vreme jer želi da posao odradi u roku i da posle radnog vremena bude s porodicom. I takve osobe dugoročno valjda treba zadržati. A zapravo se dešava da žene treba da budu zahvalne ako ih vrate na posao.“
Kaže da joj deca daju snagu da istraje, ali dođe period kada realnost stisne.
„Biće povećane subvencije, ali mi treba da damo 80.000 za dva vrtića. Ja želim da devojčice izvedemo na pravi put, da budemo jednaki u pravima i obavezama, ali da se poveća svest o tome kroz šta mi žene prolazimo. A da bi se to desilo, žene za početak moraju da pričaju o tome.“
