0
Psihološkinja objašnjava šta je znak za uzbunu.
Bio je tih, povučen, miran, odličan učenik, talentovan – od juče takve informacije dobijamo o maloletniku koji je pucao u đake, obezbeđenje i nastavnicu u školi Vladislav Ribnikar. Može li se uopšte kod deteta unapred prepoznati da ima ozbiljan problem koji može da eskalira i da li su znaci za uzbunu agresivno ponašanje ili baš ta povučenost? O tome za Novu govori Marina Nadein Simić, psihološkinja i psihoterapeutkinja iz Društva psihologa Srbije, koja ima i veliko iskustvo u nastavi.
Za početak, ona napominje da je o konkretnim slučajevima teško govoriti jer su uvek neophodni potpuni podaci, uvek mora da se gleda i sklop ličnosti, ali i da li postoje promene u ponašanju.
U svakom slučaju, te promene u ponašanju su jasan alarm da je nešto možda problem.
„Te promene u ponašanju mogu da budu i drugačije navike u spavanju, recimo, nesanica, ili ako dete previše jede ili počne da odbija hranu. Ako je to stalno, ne mora da bude znak za uzbunu, ali ako dete naglo počne da jede, a do tada nije, to može da bude pokazatelj da nešto nije u redu. Takođe, znak je i ako dete počne da se žali često na glavobolju ili da ga boli stomak jer to isto može biti psihosomatika. Zatim, ako se dete više nego inače osamljuje, ako se povlači u sobu, satima ne komunicira sa porodicom i vršnjacima… Nekada je signal i pad upeha u školi, tačnije pad koji potraje, a ne jedna, dve loše ocene, posebno uz niz drugih pokazatelja, kao što je promena društva.“
Sve su to suptilni pokazatelji koji mogu, nažalost, da odvedu u fatalno ponašanje, ali ne nužno, ističe naša sagovornica.
„Sve to može da bude prolazna faza, ali jako je važno razgovarati sa decom. Zbog tempa života roditelji nekad izgube kontakt u porodici, ali ako je dete impresionirano kriminalcem ili nekim ko ima agresivne ispade na TV-u, vi vidite u kom to pravcu može da ide i kakve sisteme vrednosti dete počinje da gradi. Zato s decom mora da se priča.“
Pročitajte još:
Naša sagovornica kaže da nijedan roditelj ne mora da bude psiholog, ali…
„Niko dete ne poznaje bolje od roditelja. I treba obraćati pažnju i posvetiti se. Ne treba lebdeti nad deteom, ali makar indirektno treba ući u priču. Pritom, sa detetom može da priča i neki drugi član porodice, recimo, omiljena tetka, neko kog ono smatra bilskim i s kim mu je prijatno.“
Uostalom, kako kaže Simić, ovakve stvari kao pucnjava u školi Vladislav Ribnikar ne dešavaju se preko noći. I zato treba stalno pratiti situaciju sa detetom, pa ako se problem nastavi – reagovati.
„Psihološki je tu dolazilo do promene i nije moglo odjednom da se desi. Mi mislimo da je dete dobro ako je mirno i ako je dobar učenik. Naravno, ne znači da je ono loše u tom slučaju, ali treba obratiti pažnju na to zašto je dete toliko mirno, zašto se ne uklapa sa vršnjacima. Moguće je da je previše osetljivo, da ima problem u odnosu sa drugima. Njemu možda treba podrška, a ne da etiketriamo da je onakav ili ovakav. Temperamenti su različiti, neko dete je više okrenuto sebi, neko je više druželjubivo, ali prosek postoji. I ako se dete baš nigde ne uklapa, ako je preopterećeno, onda je to znak za uzbunu, a i ako je dete perfekcionista, pa veruje da mora, recimo, da pobedi na takmičenju po svaku cenu.“
Naime, roditelji često dobronamerno ugrade deci standarde koje je teško dostići, a nekad i dete to samo sebi uradi. U tome se lako zaboravi da ni odrasli ne mogu biti najbolji u svemu… A desi se da toj deci i jedna četvorka bude poraz – zbog prevelikih očekivanja, ili od roditelja ili svojih.
Marina Nadein Simić kaže i da sve to izolovano ne mora da znači rizik, ali dugotrajnije promene u ponašanju svakako jesu alarm za razgovor.
„Deca se pune stresom i napetošću, a nemaju dovoljno mehanizama da to iskažu, nemaju s kim da razgovaraju. Onda se tenzija skuplja i nekad to mora da izađe napolje. Nažalost, ta napetost koju mi zovemo agresija može da se okrene ka sebi, u slučajevima suicidalnog ponašanja, ili ka okruženju kad se dešavaju ovakve stvari. Srećom, retko, ali se dešavaju.“
Naša sagovornica napominje da je neke stvari nekad jednostavno nemoguće primetiti.
„Desi se uvek da nešto promakne, ali činjenica je da je nasilja u školama previše, da su aktivnosti formalne i suštinski nisu kvalitetne. Niko nije mogao da pretpostavi da će se ovo desiti, ali mogli smo očekivati da ćemo u nekom trenutku izgubiti kontrolu. Ovo je poraz za ceo obrazovni sistem jer se nedovoljno radi na prevenciji i mentalnom zdravlju mladih, a to kad-tad dođe na naplatu.“
***
Tragični događaj koji se desio u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu može ostaviti trajne posledice na sve uključene. Zbog toga je važno da se traumatizovanim licima pruži psihološka pomoć kako bi se što pre prevazišle teškoće i ublažile posledice traume.
Društvo psihologa Srbije stoga poziva psihologe da se uključe, kao i da proslede poziv za prijavu volontera pružalaca psihološke podrške i pomoći u prevazilaženju traume; volonterima bi se mogli javiti svi oni koji su uključeni u ovaj događaj, uključujući učenike, roditelje, nastavnike i osoblje škole, kao i ostali građani koji su u potrebi za ovom vrstom pomoći.
Link za prijavu je https://forms.gle/QZM1W7YSkoPSi4iu9
Uz to, Institut za mentalno zdravlje u Beogradu saopštio je da je, u cilju podrške porodicama stradalih u masakru u školi, nastavnicima i učenicima kojima je potrebna psihološka pomoć i podrška, otvorio dve telefonske linije – 063 86 817 57 i 063 86 822 17.
Stručnu podršku će pružati tim psihologa i psihijatara iz Instituta za mentalno zdravlje.
I na Klinici za psihijatriju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije formiran je tim stručnjaka koji će biti dostupan za podršku svima kojima je potrebna.
Telefoni koji su dostupni na Klinici za psihijatriju su: 066 8300854, kao i za zakazivanje: 011 3662124, 063 310723.
