0
Šta čekamo?
Nedavno je do nas stigla užasna vest da je jedna devojka u Nišu silovana, ali nedugo potom stiglo je i obaveštenje policije u kome je navedeno da je „u razgovoru pre poligrafskog ispitivanja dvadesetdevetogodišnja devojka priznala policiji da je lažno optužila dvadesetdevetogodišnjeg muškarca za silovanje, kao i mesta gde je navodno silovana“. Sve to je uzburkalo javnost, pa se iznova pokrenula priča o tome koja je zapravo definicija silovanja u Srbiji i zašto je to jako problematično. U međuvremenu je i Autonomni ženski centar apelovao na Zaštitnika građana da preispita rad PU Niš i način na koji su uzimane izjave od dvadesetdevetogodišnje devojke kada joj je predočeno da će biti podvrgnuta poligrafskom ispitivanju.
Iz iskustva #AZC u radu sa ženama koje su preživele seksualno nasilje deluje da se policija u SRB, kada su u pitanju slučajevi prijave seksualnog nasilja, samo bavi time da dokaže da se radi o „lažnim prijavama“, i preuzima ulogu i tužilaštva i suda.https://t.co/Mq2uILKotk pic.twitter.com/a8Y4o93M5T
— AŽC Pravna pomoć (@AzcPomoc) January 6, 2023
I na društvenim mrežama se pokrenulo pitanje o celom slučaju.
Полиција је прво изашла са изјавом где се детаљно описује када је девојка пријавила, када је дошла хитна, када су дошли они до девојке која је силована и која није могла сама да изађе, да је била крвава и била у модрицама. pic.twitter.com/8peOxTLYcF
— Алиса Грис⚡ (@penelope_azdaja) January 6, 2023
*
А сада важније: чак и да се девојка не сећа детаља, да јој се слике мешају, да има рупе у сећању, то НЕ ЗНАЧИ ДА ЛАЖЕ, него да је трауматско сећање такво - препуно сензација и није линеарно.
— Алиса Грис⚡ (@penelope_azdaja) January 6, 2023
Silovanje, jedan od najstrašnijih zločina, u Krivičnom zakoniku Srbije i dalje ima usku definiciju kojom se brojni njegovi vidovi nazivaju drugačije. Dok se u evropskim zemljama reforma shvatanja silovanja uveliko već dogodila, Srbija i dalje okleva u promeni. Pored izmene definicije, potrebno je i unaprediti položaj žrtve u zakonu, što najbolje pokazuje i slučaj glumice Danijele Štajnfeld koja je tek godinama kasnije smogla snage da prizna da je bila žrtva silovanja. Njeno iskustvo u Srbiji, nažalost, dele stotine žena.
Mislila je da je to običan mamurluk, a onda joj je u glavi sevnula scena od koje joj se zgrčio svaki mišić na telu – nad njom je, u uskom javnom toaletu, stajao oznojeni muškarac, a ona više nije imala nikakvu kontrolu nad svojim telom i grozotom koja se odvijala.
Arabela je junakinja odlične serije „I may destroy you“, kojoj je u piće sipana takozvana „droga za silovanje“ i koju je muškarac zatim, onesvešćenu, odveo u toalet i tamo napastvovao. Ona nikada nije mogla da se odupre i kaže „ne“, zbog čega bi, da se radnja odvija u Srbiji, verovatno imala poteškoće da dokaže da je silovana, posebno ako zločin ne bi odmah prijavila. Takođe, ono što se njoj desilo u našem zakonu nije nazvano silovanje, već obljuba nad nemoćnim licem.
Serija „I may destroy you“ prikazuje nam i druge „sive zone“ seksualnog nasilja i uči nas kako se ono sve može odviti i koje sve slučajeve zakon mora da prepozna.
Muškarac skida kondom usred odnosa, iza leđa partnerke, bez njenog znanja ili pristanka – da, ovo se smatra oblikom seksualnog nasilja u zakonima više zemalja – bilo je presuda za ovakve slučajeve u Nemačkoj i Kanadi . U Srbiji bi osoba u sličnoj situaciji mogla da tuži partnera samo ukoliko joj je prenesena zarazna bolest.
Muškarac pristaje na odnos sa partnerom, koji se i dogodi, ali na kraju svega, njegov partner ga prisili da to urade još jednom, bez njegovog pristanka – ovo je takođe silovanje, iako je u početku dao saglasnost za odnos. Takođe izuzetno teško za dokazivanje na sudu.
Devojka se upušta u grupni seks sa dvojicom muškaraca, za koje je verovala da se međusobno ne poznaju – ali nakon toga shvata da su ipak imali dogovor da je zavedu. I ovo je jedan oblik seksualnog nasilja, koje je prepoznato u zakonima nekoliko država sveta, a ima i presuda za takve slučajeve u Velikoj Britaniji, SAD i Izraelu.
Grčka, Španija, Velika Britanija, Švedska, Danska, Nemačka i brojne druge evropske zemlje reformisale su zakone tako da bude jasno da je nedostatak pristanka dovoljan da seksualni odnos bude okarakterisan kao silovanje. Ove izmene uglavnom su ubrzali slučajevi iz prakse, kao što je recimo skandalozan slučaj u Nemačkoj gde je manekenka Đina-Lisa Lohfink dobila od suda novčanu kaznu za lažno prijavljivanje silovanja, iako je kao dokaz da je silovana imala snimak odnosa na kojem se jasno čuje da je rekla „ne“. Kazna je kasnije povučena.
Reforma definicije silovanja proizilazi i iz Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala 2013. godine.
Pročitajte još:
„Od država se zahteva da obezbede da se inkriminišu svi oblici namerno izvedenih seksualnih radnji sa nekim licem bez njenog/njegovog pristanka, kao i navođenje drugog lica na pokušaj seksualne radnje sa trećim licem bez njenog/njegovog pristanka. Pristanak mora biti dobrovoljan i nastao kao ishod slobodne volje ljudi. To se procenjuje u kontekstu datih okolnosti, specifično za svaki pojedinačni slučaj i uz uvažavanje velikih razlika u ponašanju žrtve, bez pretpostavki o “tipičnom ponašanju” u takvim situacijama i bez uticaja rodnih stereotipa o muškoj i ženskoj seksualnosti“, kako je za „Peščanik“ ukazala Tanja Ignjatović, psihološkinja iz Autonomnog ženskog centra.
U domaćem zakonodavstvu silovanje je definisano članom 178 Krivičnog zakona koji za silovanje pretpostavlja upotrebu sile ili pretnju istom:
„Ko prinudi na obljubu žensko lice sa kojim ne živi u bračnoj zajednici, upotrebom sile, ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica“.
Drugi vidovi seksualnog nasilja – kao što je odnos pod dejstvom droga ili ucene – obuhvaćeni su članovima: obljuba nad nemoćnim licem, obljuba zloupotrebom položaja i nedozvoljene polne radnje. Kazne za ova krivična dela su jednako visoke kao kazne za silovanje, međutim ono što je ovde zapravo problem je nedovoljno uvažavanje žrtve.
„Radi se o jednoj vrsti poštovanja žrtve na taj način što će se krivično delo imenovati onako bi trebalo, s obzirom na to da ta žrtva nije preživela neki blaži oblik nasilja, samo zbog toga što nad njom nije izvršena prinuda“, objašnjava advokatica Milena Vasić iz Komiteta za ljudska prava Yucom.
Međutim, veći problem od definicije silovanja je položaj žrtve u srpskom zakonodavstvu.
„Žrtve imaju mali korpus prava u odnosu na počinioca, jer se pre svega ne smatraju učesnikom u pravnom postupku, već su sporedni procesni subjekti. To znači da žrtva nema pravo žalbi na presudu ako je nezadovoljna kaznom, ima samo u odnosu na troškove postupka. Žrtva dakle ne učestvuje direktno u postupku kao počinioci, već njene interese zastupa tužilaštvo, koje često nije dovoljno senzibilisano za rad sa žrtvama seksualnog nasilja. Tu nam značajno otežava rad i sam zakon koji je tako napisan da su prosto prava žrtava prilično sužena“, objašnjava Vasić.
Ipak, advokat Ivan Simić drugačijeg je mišljenja. On smatra da je u Krivičnom zakonu silovanje sveobuhvatno i sadržajno definisano.
„Pojam ‘izričitog pristanka’ kako su ga definisali Šveđani, ne znači neminovno da ga na isti način treba inkorporirati u našem krivičnom pravu. Napraviću komparaciju sa švedskim pristupom kovidu 19, koji nije bio prihvatljiv većini zemalja EU. Slično je sa nekažnjivim odnosom Holandije prema uživanju lakih droga i dozvoljenosti prostitucije kao regularne delatnosti. Dakle, ove dve krajnosti u pravnim sistemima nosilaca vrednosti EU, upućuju nas na zaključak da svako ozbiljno društvo čvrsto baštini tradicije svojih zakona i pravnih instituta. Kazne za silovanje kreću se u rasponu od 2 do 15 godina u našem krivičnom zakonu, a ukoliko je došlo do smrtne posledice predviđen je i doživotni zatvor“, govori Simić.
Iskustvo iz prakse ipak govori da kazne ili definicija silovanja nisu toliko problematični koliko odnos prema žrtvi seksualnog nasilja. Kroz šta sve prolaze žene ili muškarci koji silovanje prijave, najbolje objašnjava Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.
„Prava svih žrtava u Srbiji skoro da ne postoje, a i ona koja postoje se retko primenjuju u praksi. U Srbiji i dalje u Zakoniku o krivičnom postupku ne postoji pojam žrtve, već se koriste pojmovi oštećeni i svedok. Prava svih oštećenih su navedena u čl. 50 Zakonika o krivičnom postupku. Žrtve seksualnog nasilja, ali i drugih oblika nasilja, prolaze kroz golgotu krivično-pravnog sistema i doživljavaju višestruku seksundarnu traumatizaciju ponavljanjem svog iskaza više puta pred različitim institucijama. To je zbog toga što Viša javna tužilaštva u Srbiji u 99% slučajeva prvu radnju uzimanja izjave od žrtve silovanja prepuštaju policijskim službenicima, iako ta izjava ne predstavlja dokaz u postupku.
U Beogradu, kada je silovatelj nepoznato lice, onda izjavu od žrtve uzimaju policijski službenici 8. odeljenja za krvne i seksualne delikte, koji su uglavnom senzibilisani za razgovor sa žrtvama. Međutim, kada se radi o poznatom učiniocu, onda razgovor sa žrtvom silovanja obavljaju policijski službenici 3. odeljenja za opšti kriminal koji nisu senzibilisani, i na čije postupanje se žrtve silovanja često žale – da im prete krivičnim prijavama za lažno prijavljivanje, da ih odgovaraju od podnošenja prijave, da su neprijatni prema njima“, ukazuje Macanović.
Problem je i što se žrtve tek nakon izjave upućuju na lekarski pregled.
„Kod mnogih žrtvava, zbog ovakve procedure kojom se gubi na vremenu i blagovremenosti uzimanja bioloških tragova, kasnije u sudskom postupku se ustanovi da su neki tragovi isčezli zbog proteka vremena. U svetu prvo se radi pregled pa se tek onda uzima izjava od žrtve. Žrtve silovanja u Srbiji nakon ginekološkog pregleda ne budu pregledane od strane doktora sudske medicine kako bi se zabeležile ostale povrede po telu, niti se testiraju na polno prenosive bolesti i ne dobiju besplatnu pilulu za dan posle. Sve te tri stvari, ukoliko ih neko uputi da bi trebalo da urade, moraju same da plate. U samo jednom slučaju je AŽC imao priliku da vidi da je Više javno tužilaštvo u Beogradu dalo nalog da se žrtva odvede na VMA kako bi se testirala na prisustvo droga za silovanje u organizmu, ali ta žrtva nije bila upućena i na ginekološki pregled“, otkriva Macanović.
Žrtve su takođe primorane da se ponovo susretnu sa svojim silovateljem, što je naravno izrazito traumatično.
„Nakon što su dale izjave u policiji i obavile preglede koje je naložilo tužilaštvo, i ako tužilaštvo bude smatralo da ima osnova da se pokrene istražni postupak, žrtve silovanja bivaju pozvane u tužilaštvo da same daju iskaz pred osumnjičeniim i njegovim braniocem. U čl. 103 Zakonika o krivičnom postupku definisana je kategorija “posebno osetljiv svedok/oštećeni“ u koje po definiciji spadaju sve žrtve seksualnog nasilja. Međutim, da bi žrtve silovanja smatrane posebno osetljivim svedokom, tužilaštvo, a kasnije sud, moraju da donesu Rešenje kojim im se dodeljuje taj status. Mali broj viših javnih tužilaštva u Srbiji imaju praksu da žrtvama silovanja odmah dodeljuju taj status, dok većina tužilaštava nikada nije primenila taj član zakona.
Nakon što žrtvi silovanja bude dat status posebno osetljivog svedoka, žrtva ima pravo da traži da bude saslušana bez prisustva osumnjičenog, i tamo gde to postoji, u posebnoj prostoriji, putem video linka. Ni jedna žrtva silovanja koja se u prethodnom periodu obratila AŽC-u nije bila saslušavana putem video linka“, kaže advokatica.
Ne je uvek ne. U toku predigre, u toku seksa, svejedno je. Ne je uvek ne. Nećkanje je takođe ne. Premišljanje je ne. Tiho sklanjanje je takođe ne, kao što je i potpuna ukočenost.
— pingižvin 🥺 (@drpingizvin) August 21, 2020
Svako ko ne čuje i zanemari nečije ne je silovatelj. Svaka ta situacija je silovanje. 👇🏻
Dobijanje pravne pomoći takođe je zavrzlama.
„Nakon što žrtva dobije status posebno osetljivog svedoka ima pravo i da traži da joj tužilaštvo/sud postavi punomoćnika (advokata) po službenoj dužnosti. Nijedna žrtva, ne samo silovanja već i nasilja u porodici, kojoj je AŽC pružio besplatnu pravnu pomoć u vidu sačinjavanja podneska tužilaštvu u kojem traži da joj se postavi punomoćnik po službenoj dužnosti to pravo nije ostvarila. Tako da žrtve silovanja, ukoliko nemaju sredstava da same angažuju advokata ili im ne bude odobreno besplatno zastupanje u skladu sa Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći, najčešće svoj iskaz pred tužilaštvom daju na taj način što su same u veoma maloj prostoriji sa zamenikom javnog tužioca, braniocem i osumnjičenim, i gde ih pitaju za svaki najsitniji detalj zlostavljanja koje su preživele dok im se zlostavljač smeje u lice ili ih dodatno vređa. Na žalost, često i zamenici/zamenice tužioca koji/e ispituju žrtvu, kao i branioci znaju da budu veoma grubi i neosetljivi na traumu koju je žrtva preživela. Zbog svega ovoga, ne treba da čudi što veliki broj žrtava odustane od svedočenja“, govori za Nova.rs Vanja Macanović.
Ministarstvo pravde je pripremilo predlog Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žrtava u Srbiji, koja još uvek nije usvojena. Tom strategijom predviđene su važne izmene koje će sprečiti dodatne traume prilikom prijavljivanja krivičnih dela. Ipak, Macanović nam je ukazala da će su neke važne reforme ipak izostavljene.
„Nažalost, ne predviđa izmene Zakonika o krivičnom postupku u cilju uvođenja instituta “osobe od poverenja“ koja bi bila podrška žrtvi prilikom davanja iskaza – da ne bude sama sa tužiocem, braniocem i zlostavljačem prilikom davanja iskaza. Takođe u 99% sudova i tužilaštava u Srbiji ne postoje prostorije u kojima žrtve mogu da daju iskaz putem video linka, pa čak takva prostorija nije napravljena ni kada je prošle godine otvorena renovirana zgrada Palate pravde“, ukazala je ona.
Čini se kao da stanje u institucijama nažalost odražava društvenu atmosferu svaljivanja krivice na žrtvu – pažljivo se motri njena (ili njegova) odeća, odluke, životni izbori – sve osim samog silovatelja. Moramo shvatiti koliko je zapravo seksualno nasilje brutalno, da je ono direktan udar na integritet osobe, da ostavlja ožiljke sa kojima neke žrtve ne uspevaju da se izbore nikad do kraja života. Nasilje menja život zauvek i žrtvama oduzima deo duše, stoga država, ali i mi kao društvo, moramo uraditi sve što je u našim snagama da budemo tu za njih. A to znači da im maksimalno olakšamo put kojim zločinca treba da izvedu pred lice pravde.
Šta čekamo?
BONUS VIDEO: Vanja Ejdus: Do 40-tih godina prošlog veka u zakonu Srbije nije postojao termin silovanje
