0
Nekada davno, u zemlji njiva i štala, u kojima su se na svakom koraku žene porađale, živela je devojčica koja je želela samo jedno – da deca nastave da se rađaju, a žene da nastave da ćute i trpe. Što je više rasla, to je njena želja bila jača, a sredstva kojima se služila da dođe do cilja postajala su sve surovija.
Jednoga dana, kad je shvatio da je devojčica spremna na sve, kralj je odlučio da je nagradi i da joj da titulu ministarke za brigu o porodici.
Tog paklenog leta, u kojem su klimatske promene igrale tango smrti na Balkanu, ministarka je iz svoje kule od slonovače, prijatno rashlađena najnovijim modelom inverter klime, sa prezirom gledala porodilje koje su se znojile i gušile u bolovima na užarenoj zemlji. “Rađanje, žene, rađanje, a ne zvona i praporci”, vikala je ministarka, bacajući na majke ventilatore.
U isto to vreme, jedna nepoznata umetnica, poručiće porodiljama u porodilištima bez klime na 40+ “a nije vam bilo vruće kad ste se je*ale?” i ostaće nepoznato da li je ministarka gledala video te umetnice ili je pak inspirisana samo sopstvenim odsustvom odgovornosti, empatije i elementarne ljudskosti, tek, besna na žene, odlučila je da ode korak dalje i nama koje kukamo na akušersko nasilje pošalje jasnu poruku – neće proći.
Milica Đurđević Stamenkovski izjavila je u jednom jutarnjem programu da se “20 godina vodi kampanja protiv rađanja dece u Srbiji” i da je to “deo globalne agende i zato se potencira i akušersko nasilje i loše stanje u porodilištima i loša hrana i zato se na tome uporno insistira”.
Tako je, uporno na tome insistiram jer ne želim da druge žene rađaju, a ne zato što sam, i tri godine kasnije, toliko istraumirana svojim prvim porođajem da nemam snage da se odlučim na drugo. Hiljade žena koje su se udružile u grupama za borbu protiv akušerskog nasilja nemaju za cilj da nam svima bude bolje i da ni jedna buduća mama ne mora da prođe kroz ono što smo mi doživele.
U toku 2023, Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji (UNFPA) inicirao je istraživanje “Iskustva žena u porodilištima u Srbiji tokom i nakon pandemije kovid-19”. Jedna od učesnica, inače majka troje dece, izjavila je da samo želi da se lekari brinu za nju ne kao telo, već kao osobu i da je svaki put jedva čekala da pobegne iz porodilišta. Koliko je ovakvih primera za koje znate?
Naučnice koje su radile na ovom istraživanju formulisale su i preporuke za unapređenje sistema zaštite trudnica i porodilja. Međutim, zvaničnog odgovora Ministarstva na ovaj izveštaj i dalje nema. Nema implementiranja bilo kakvih pozitivnih modela, nema praćenja preporuka Svetske zdravstvene organizacije, nema edukovanja zdravstvenih radnika, nema insistiranja na odgovornosti i kažnjavanja onih koji vrše nasilje nad majkama.
U praksi se i dalje oslanjamo na dobru volju i raspoloženje medicinskog osoblja i na njihov strah da porodilja neće ćutati, kao što nisu ćutale Milica Filipović, Maja Simić Simeunović, Marica Mihajlović…
Kao urednica, najviše se kajem što sam odobrila da svojevremeno u podkastu Mamazjanija gostuje Milica Đurđević Stamenkovski. U tom trenutku je bila trudna sa blizancima, sedela je u poslaničkoj klupi skoro do pred sam porođaj i trpela hajku koja se vodila protiv nje. Priznajem da sam tada za nju imala saosećanja i da sam želela da joj damo priliku i slobodan prostor da pokaže svoju drugu stranu, žensku, majčinsku. Od tadašnje poslanice, a kasnije ministarke, koja se deklarativno bori za “porodične vrednosti”, očekivala sam minimum razumevanja za žene i majke. Dobila sam ventilator u glavu.
Možda ministarka stvarno misli da smo mi majke koje smo pretrpele nasilje u porodilištima nekakvi tajni agenti koje plaćaju strane službe i da nije sistem kriv za ono što nam se desilo, krive smo mi. Možda jednog dana neće biti zaštićena privilegijom svoje kule i biće primorana da se spusti na užarenu zemlju. A kad tabani počnu da gore, videće da nema ćutanja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
