63
Bilo da je reč o ogromnim svemirskim brodovima željnim rata, zelenim humanoidima sa Marsa ili jezivim bićima koja puze po neistraženim planetama, naučna fantastika nam je decenijama stvarala vrlo određenu sliku o vanzemaljcima.
Ipak, iako se često misli da u postojanje života van Zemlje veruju samo teoretičari zavera sa aluminijumskim kapama na glavi, istina je da u to veruju i brojni ugledni naučnici.
Prema nedavnom istraživanju, čak 86,6 odsto astrobiologa izjavilo je da se slaže ili u potpunosti slaže sa tvrdnjom da vanzemaljski život verovatno postoji negde u svemiru. Kada im je postavljeno isto pitanje, ali konkretno o složenom ili inteligentnom životu, procenat onih koji veruju u njegovo postojanje pada na 58,2 odsto. I dalje više veruju nego što sumnjaju.
Pa šta to naučnici znaju, a mi ne? I zašto su toliko sigurni da u svemiru nismo sami?
Zemlja i čovečanstvo nisu ništa posebno niti jedinstveno. To nije mišljenje, već osnovna ideja takozvanog Kopernikovog principa. Prema tom shvatanju, iako često Zemlju doživljavamo kao izuzetnu, ona nije ništa posebnija od bilo koje druge planete u svemiru.
Kakve to veze ima sa vanzemaljcima? Naučnici koji proučavaju život van Zemlje smatraju da je činjenica da je na našoj planeti nastao i razvio se složen, inteligentan život pokazatelj da je isto moguće i drugde. A kada se uzme u obzir ogromna veličina svemira, pitanje više nije da li vanzemaljci postoje, već gde.
Naša galaksija, Mlečni put, sadrži između sto i četiri stotine milijardi zvezda. Astronomi su do sada potvrdili postojanje oko četiri hiljade planeta koje kruže oko drugih zvezda, i to samo u našoj galaksiji. A Mlečni put čini tek oko milioniti deo vidljivog svemira.
Pročitajte još
Kada se to proširi na ceo svemir, dolazi se do broja od oko sto sekstiliona zvezda. To je broj sa dvadeset četiri nule. Svaka od tih zvezda potencijalno može imati planete.
To je broj koji je gotovo nemoguće pojmiti. Zapravo, ne radi se samo o tome da u svemiru ima više planeta nego zrna peska na Zemlji, već čak trinaest celih trideset tri milijarde puta više. Sa takvim izgledima, gotovo je neminovno da se bar na jednoj od njih razvio inteligentan život.
„Danas znamo da većina zvezda ima svoj planetarni sistem. To znači da postoji ogroman broj mesta gde život može da nastane. Osim toga, jednostavni oblici života pojavili su se na Zemlji vrlo brzo. Za mene je to snažan pokazatelj da se isto dešava i drugde“, kaže Majk Garet, profesor astrofizike na Univerzitetu u Mančesteru za „BBC Science Focus“
Nije presudan samo broj planeta, već i njihov sastav. Osnovni elementi potrebni za život mnogo su rasprostranjeniji nego što se nekada mislilo.
Ugljenik, vodonik, kiseonik i azot, elementi od kojih je izgrađen život na Zemlji, otkriveni su na kometama, asteroidima i udaljenim svetovima. Astronomi su takođe identifikovali brojne planete na kojima postoji voda, još jedan ključni sastojak za život.
Jedan od takvih primera je egzoplaneta KOI 5715.01, udaljena oko tri hiljade svetlosnih godina od nas. Iako joj ime ne zvuči naročito privlačno, ova planeta je jedna od najsličnijih Zemlji koje smo do sada otkrili. Slične je veličine, nalazi se u zoni pogodnoj za život i pokazuje tragove vode, što je čini ozbiljnim kandidatom u potrazi za vanzemaljskim životom.
Zemlja nam, takođe, pokazuje da život može da opstane na mestima za koja se nekada smatralo da su potpuno negostoljubiva. Od kiselih vrelih izvora, preko dubokog okeana, pa sve do zaleđene Antarktike, otkriće takozvanih ekstremofila pokazalo je da se organizmi mogu prilagoditi daleko težim uslovima nego što je blaga, zemaljska klima.
Džinovski cevasti crvi, na primer, žive u potpunom mraku na dnu okeana, okupljeni oko hidrotermalnih izvora iz kojih izbija užarena voda bogata mineralima, temperature i do 350 stepeni Celzijusa. Uprkos ekstremnoj toploti, ogromnom pritisku i potpunom odsustvu sunčeve svetlosti, oni formiraju čitave kolonije, oslanjajući se na simbiotske bakterije koje hemikalije iz izvora pretvaraju u energiju.
Još ekstremniji primer je bakterija Deinococcus radiodurans, čije ime u slobodnom prevodu znači „strašna bobica koja preživljava zračenje“. Ovaj mikroorganizam može da izdrži nivoe zračenja hiljadama puta veće od onih koji bi ubili čoveka. Pronađen je ne samo na lokacijama sa radioaktivnim otpadom, već je preživeo i vakuum svemira tokom eksperimenata na Međunarodnoj svemirskoj stanici.
„Kada je Zemlja nastala pre četiri i po milijarde godina, njena površina bila je pakleno vrela. Okeani magme prekrivali su planetu i činili je potpuno neprijateljskom za život. Pa ipak, život se pojavio čim se površina dovoljno ohladila“, kaže Daglas Vakoč, osnivač organizacije METI koja se bavi proučavanjem komunikacije sa vanzemaljskom inteligencijom.
„Jednom kada se život pojavio, proširio se svuda. Isti evolucioni principi koji omogućavaju prilagođavanje na Zemlji trebalo bi da važe širom svemira, stvarajući egzotične oblike života kakve danas ne možemo ni da zamislimo.“
Čak i ako vanzemaljski život postoji, jedan od najvećih izazova jeste njegovo otkrivanje. Da bi se pretražio ceo svemir, kada bi se svakom čoveku na planeti dodelio zadatak da traži vanzemaljce, svaka osoba bi morala da ispita oko trinaest hiljada planeta.
Iako je to decenijama delovalo nemoguće, naučnici veruju da se danas približavamo trenutku kada ćemo moći da prepoznamo jasne znakove da je neka planeta nastanjena.
„Danas smo u mnogo boljoj poziciji nego pre pet godina. Sve ide u pravcu otkrivanja, naročito kada je reč o tehnopotpisima, merljivim tragovima koji ukazuju na postojanje sadašnje ili nekadašnje tehnologije na nekoj planeti“, kaže Garet.
„Napredak u računarstvu, digitalizaciji i veštačkoj inteligenciji znači da se veoma brzo približavamo tom cilju.“
Vakoč se slaže i dodaje da će u narednih dvadeset godina teleskopi biti u stanju da analiziraju atmosfere planeta koje kruže oko drugih zvezda i da u njima traže hemijske tragove života. Kada Evropska svemirska agencija 2029. godine pokrene misiju ARIEL, koja će proučavati hiljadu egzoplaneta, mogućnosti za otkrivanje života biće daleko veće.
Ako je vanzemaljski život verovatan, zašto ga još nismo otkrili i zašto nas niko nikada nije posetio? Dobrodošli u Fermijev paradoks.
Još 1950. godine, fizičar Enriko Fermi postavio je jednostavno, ali zbunjujuće pitanje: „Gde su svi?“ Ako je inteligentan život čest u galaksiji, smatrao je on, Zemlja je već odavno trebalo da bude posećena.
Jedno od mogućih objašnjenja jeste da je svemir, iako dovoljno velik da u njemu nastane život, istovremeno i dovoljno velik da ga sakrije.
„Život na Zemlji, naročito složen i vidljiv život, zahtevao je niz izuzetno malo verovatnih okolnosti“, kaže Džejson Rajt, profesor astronomije sa Univerziteta u Pensilvaniji. „A nakon toga su bile potrebne i retke evolucione inovacije. Kada se na to doda i ogromna udaljenost do najblićih potencijalnih civilizacija, šanse da se ikada sretnemo postaju vrlo male.“
Drugim rečima, čak i ako život postoji negde drugde, možda ga nikada nećemo pronaći. Ljudi postoje svega nekoliko stotina hiljada godina, što je zanemarljiv trenutak u istoriji svemira. To je tek 0,000002 odsto njegovog postojanja. Druge civilizacije mogle su već da nestanu ili su tek na početku svog razvoja.
„Nauka je po svojoj prirodi skeptična. Potreban nam je dokaz, a za sada nemamo direktan dokaz života van Zemlje“, kaže Vakoč. „Ali pre nekoliko decenija isto je važilo i za planete oko drugih zvezda. Verovali smo da postoje, ali nismo mogli da ih vidimo.“
To se promenilo devedesetih godina, kada su potvrđene prve egzoplanete. Danas ih znamo na hiljade. Za mnoge naučnike, vanzemaljski život se sada nalazi u istoj fazi. Postoji snažno uverenje da je tamo negde, ali ga još nismo ugledali. Alati za njegovo otkrivanje postaju sve bolji, ali pravi proboj može potrajati decenijama.
A ko zna, možda u ovom trenutku, na nekoj neverovatno udaljenoj planeti, neko inteligentno biće sedi i razmišlja o istom pitanju: da li smo sami u svemiru?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare