43
Predsednik Aleksandar Vučić u Gučevu 5. septembra u razgovoru sa predstavnicima vojske razgovarao je o potencijalnom vraćanju obaveznog vojnog roka, ili kako je rekao "verovatno ćemo donetu tu odluku", koji bi za muškarce trajao 75 dana, a za žene bi bio dobrovoljan. Priča o vojnom roku, naročito u ovoj zemlji, uvek izazove blag osećaj jeze kod jednog dela stanovništva, dok sa druge strane neizbežna je debata o tome da "muškarac nije muškarac ako nije služio vojni rok". Ne znam za vas, ali meni su rekli da idem kući i da se ne okrećem.
Zanimljivo je kako tokom života određena sećanja blede, ali ona koja su manje ili više, preteška reč traumatična, ali neprijatna vuku se kao neki hronično-ciklični bol u delu tela koji je bio gadno povređen, pa reaguje na svaku moguću promenu vremena.
Svaki put kad se pomene vojni rok ili obavezni vojni rok, pred očima mi sevne slika u 4K rezoluciji kako su mi u kasarni posle predaje svih papira, rekli – nisi ti ni za civilnu, idi kući, leči se.
Pročitajte još
Da skratim nepotrebno dugu priču. Dobio sam poziv, došao sa grupom na pregled i onda posle toga je usledio kratak razgovor sa lekarom koji je bio prisutan. Pre nego što je svaki od momaka seo na stolicu uvek je postavio isto pitanje – Da li imaš neku bolest ili problem? Svi imamo jedva dvadeset godina, ali bože moj toliko bolesti se sjatilo na malom prostoru da bi čovek pomislio da nije regrutacija, nego vojna bolnica. Posle tridesetak autoimunih bolesti, hroničnih, ovakvih i onakvih, došao je red i na mene. Nisam ništa slagao, rekao sam da imam astmu ceo život. Ali, znate kako se kola uvek slome na jednom. Pošto je doktoru više bilo dosta priče od silnih bolesti, želeo je dokumentaciju crno na belo i tražio mi je detaljan lekarski izveštaj i predao mi uput za VMA kako bi se proverila težina bolesti.
Posle svih ventolin pumpica, ustajanja u pola noći u panici da ću umreti jer se gušim dok me otac nosi na leđima i trčimo ka Hitnoj po urbazon, mislio sam da moja bolesti nije uopšte toliko strašna i da ću gadno da nagrabusim ako se ustanovi da je neki lakši oblik. Astma kao takva je čudna živuljka, naviknete da ne možete da dišete normalno da vam zapravo postane normalno.
Test na VMA pokazao je da imam i alergiju astmu i astmu na napor i to teži oblik jer sam na svaki test alergen reagovao užasnim pištanjem u plućima. Nikad neću zaboraviti reakciju lekara koji me je pitao posle testa – da li ste dobro, i moj odgovor – ma, da, uvek je ovako.
Sećam se izveštaja na dve strane i spiska pumpica, injekcija, tableta za jesen, zimu, proleće, jesen, za ovaj mesec, za onaj mesec.
Kada sam se vratio da predam izveštaj specijaliste sa VMA, doktor koji je prevrtao očima na svaku priču o nekoj bolesti, pogledao je sve papire i nije hteo da me pogleda samo je rekao – nisi ti ni za civilnu, idi kući, leči se.
Kad god neko pomene vojni rok, ja se setim da treba da idem kući i da se lečim.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare