0
"Ne treba da razmišljamo o onome što ne možemo, već o onome što možemo u ovoj situaciji", odjekuju mi u glavi reči psihologa. S druge strane, jedan telefonski razgovor s prijateljicom podsetio me je na to da možemo baš svašta. Konačno imamo vremena.
Brzina življenja u savremenom društvu mnoge je uskratila za neke stvari u kojima su uživali, a koje su zaboravili na relaciji kuća-posao; za nova iskustva i strasti koje još nisu otkrili; za ljude čije ih društvo čini boljim osobama, a nikad nema dovoljno vremena koje će podeliti. Sad ima, bez obzira na fizičku izolovanost, nametnutu merama zaštite od koronavirusa.
Spiritualisti će nam objasniti da je bilo očekivano da se ovako nešto desi da bi nas usporilo i podsetilo na prave vrednosti. Psiholozi će nas posavetovati da počnemo da pravimo planove i da iskoristimo mogućnosti interneta. Na tom internetu kupimo svašta, od paničnih objava na društvenim mrežama, preko saveta lajfkoučeva kako da ispunite svoje vreme novim hobijima. U međuvremenu, život se nastavlja i van interneta, i bez planova, nekim novim tempom i po novim pravilima.
Pre neko veče cela porodica se skupila da bismo zajedno ispratili objavu novih mera Vlade i od 20 aplaudirali medicinarima s terase. Dugo se nije potrefilo da svi budemo tu, makar i pod maskama, raspoređeni na distanci od po dva metra. Možda nema zagrljaja, možda je situacija ozbiljna i strašna, ali veče smo ipak završili smehom. Tako to porodice rade. Ne samo moja.
Ortak je na mreže postavio snimak na kojem njegova žena i dve male ćerke prave koncert u dnevnoj sobi. Sami su smislili pesmicu, kostimirali se i napravili šou. Mislim da lepši video godinama nisam pogledala.
Drugarica mi priča kako kod nje u kući svako veče žurka, na kojoj „tri matore žene i troje mladih“ zajedno pevaju, a druga za svoje organizuje filmske večeri, „da ne gledaju samo vesti“.
„Nije to samo dosada, ljudi stvarno počinju više da brinu. Podseća me to na vreme bombardovanja, javlja se ponovo ta neka bliskost. Zovu me neki ljudi koje dugo nisam čula, i to ne samo ono na pet minuta da pitaju kako sam, pričamo telefonom po sat vremena o svemu što nam se dešava“, priča mi drugarica. Prvi put smo se čule telefonom, iako se viđamo iz vikenda u vikend.
Saznala sam da voli da kuva i da se sad sprema da isproba neke nove recepte, za koje nikad nije imala vremena. Podsetile smo se nekih koncerata i skrenula mi je pažnju na neku novu muziku koju je otkrila. Ispričala mi je za novog dečka, pojma nisam imala ni da je „stari“ – stari.
Pročitajte još:
Javio mi se i drug koji godinama živi u inostranstvu. Godinama se nismo čuli. Javio mi se komšija iz zgrade s kojim sam dosad bila na „ćao-ćao“. Prvo da pita da li imam sapun viška, onda smo se raspričali o ljudima iz kraja.
Setila sam se da treba da pozovem još neke da vidim kako se nose sa izolacijom. Spremaju se da renoviraju stan, konačno imaju vremena. Izbacuju stare stvari. Pitaju za preporuke serija. Pitaju za preporuke vežbi za vrat, pošto rade od kuće. Upisuju onlajn kurseve. Popravljaju bicikle. Sređuju fotke s putovanja, ali ih ne kače na mreže. Šalju fotke gomile knjiga koje nikako da stignu da pročitaju i mislili su da će morati da sačekaju letnji odmor, ali eto, taman, sad imaju vremena.
„Nego, kad ćemo konačno na tu kafu?“
„Može kad hoćeš, preko skajpa.“
Začas smo se dogovorili. Konačno imamo vremena.
