3
Ideja o "Višnjičkim stepenicama" rođena je u jednoj besanoj noći Duška Miloševića, a za samo nekoliko dana prerasla u motiv i cilj, ali pre svega izraz duha zajedništva stanara Višnjičke banje.
„Višnjičke stepenice će se nalaziti ispod OŠ Milena Pavlović Barili, predstavljaće niz od stepenica sa osam odmorišta na kojima će biti klupe i žardinjere sa cvećem. Svako odmorište će biti nazvano po ličnostima koje imaju svoje ulice u našem naselju ili su značajne za naš deo grada. To su: Milena Pavlović Barili (OŠ), Branislav Nušić (jer je posedovao imanja u našem naselju i koristio stanovništvo kao inspiraciju za svoja dela), zatim po ulicama: Slobodan Jovanović, Albert Ajnštajn, Miloš Crnjanski, Božidar Knežević i Anica Slavić Rebac. Svako odmorište (ima ih 8) će predstavljati jedan razred osnovne škole i simbolizovati odlazak đaka iz škole ka izlasku iz naselja i Dunavu, svaka generacija će saditi cveće u svom odmorištu. Na početku stepeništa će biti amfiteatar za priredbe i vidikovac sa pogledom na Dunav. Stepenice će biti izgrađene na delu katastarske parcele 1370/10 koja je državna svojina u delu naselja koje trenutno nema funkciju. Višnjičke stepenice izlaze direktno na izvor lekovite vode po kojem je naselje dobilo ime i omogućiće stanovništvu da lakše dođe do obale, do sportskih i komercijalnih sadržaja. Verujem da će na taj način naselje biti još lepše i atraktivnije, i da će više komšija ceniti Dunav“, podelio je Duško svoju ideju na Twitteru.
Ovo je niz o mom pokušaju da promenim izgled svog naselja. Ideja se rodila iz sna, bukvalno. Višnjička banja je naselje u Beogradu, na periferiji i gleda na Dunav. Ipak, ne izlazi baš na Dunav, i ja to želim da promenim. Ovo je ideja o "Višnjičkim stepenicama".
— Dusko Milosevic (@podsmokvom) August 11, 2020
Ubrzo, „višnjičke stepenice“ postale su više od ideje. Simbolika osam nivoa se svima dopala, ali još više misao o stepeništu koje bi, ne samo ulepšalo ovaj kraj, već bi stanarima znatno olakšalo svakodnevicu.
„Tu zaista nije pitanje da li je to neki luksuz, te stepenice su nama potrebne, potrebne su pre svega deci koja idu u školu. Najbliža tačka putu dole je Rospi ćuprija, kad se krene na Slanački put, a s druge strane imamo Dunavski breg, što znači da neko ko živi na 120 m ispod škole, mora tri kilometra uzbrdice da prepešači bi došao do nje. Osim toga, Višnjička banja je valjda jedino naselje s pogledom na Dunav koje nije povezano s njim“, objašnjava Duško Milošević usmeravajući nam pogled na važne tačke naselja.
Mesto gde je zamislio da budu stepenice trenutno je obraslo šibljem, i samo uzak zemljani puteljak iza školskog dvorišta daje nagoveštaj prolaza ka reci.
„Ovo je škola Milena Pavlović Barili i bukvalno na kraju školskog dvorišta trebalo bi da bude početak stepeništa. Dole, gde bi trebalo da izlaze stepenice, bio je bazen kralja Aleksandra, jer je tu bio izvor sumporne vode. U tom bazenu su se kupali aristrokratija i viđeni ljudi Beograda, ali su tu dolazili i seljaci iz Višnjice. Branislav Nušić je ovde imao svoja imanja i voleo je ovde da šeta, postoje i neke fotografije, i pričaju kako je na tom bazenu gledao taj sudar čudnih seljaka iz Višnjice i nabeđenih građana iz Beograda i pisao o pokondirenim tikvama i gospođama ministarkama… Zato sam odlučio da jedno odmorište ponese Nušićevo ime“, priča nam Milošević, koji je i sam detinjstvo proveo u Višnjičkoj banji, a danas tu ima veliku porodičnu kuću u kojoj živi sa suprugom, troje dece i sestrom.
„Volim ovo naselje, volim Dunav. Mi smo se kao deca kupali u Dunavu, a sad je nemoguće i prići koliko je sve to zapušteno i zagađeno. A ovde smo se sankali, tad tu nije bilo ničega. Tu je bio je potok i kad su gradili ovo naselje oni su ga zatrpavali. Drveće koje je tu izraslo je ono kiselo drveće, dakle nije plemenito, i mislim da neće biti šteta da se poseče. To nije šuma, taj deo je neupotrebljiv, mesto za deponiju, kako ga sugrađani vide, što i obilato koriste“, ukazuje.
Na slici koju je zamislio, to bi sve bilo raščišćeno, stepenište bi se pružalo ka Dunavu, a s prostranog vidikovca bi pogled pucao na blistav zalazak sunca i Zemun s jedne strane, a sve do Pančeva s druge.
Čini se da je sve pažljivo isplanirao, a pomaže činjenica da jako dobro zna i istoriju naselja, i komšiluk, i priče… Usput nam pokazuje gde živi Miroslav Ilić, kaže da je divan komšija. Javlja se svakom prolazniku. Pokazuje nam i kuću u kojoj je snimana „Žikina dinastija“. U drugoj, kaže, živi čuveni arhitekta Dragoljub Bakić… Pitamo da li se možda konsultovao s njim oko Višnjičkih stepenica.
„Da, Bakić zna za ovo, i on podržava akciju. Ali planiram kad se vrati s odmora da sednemo i ozbiljnije porazgovaramo o tom projektu“, kaže Milošević, inače po zanimanju IT stručnjak „sa gomilom različitih interesovanja“.
Trenutno mu je, ipak, podrška „komune“ važnija od saveta stručnjaka. Iako se u današnje vreme mnoge akcije i završe podrškom na društvenim mrežama i nikad se ne ostvare u realnosti, Duško tvrdi da ovo nije takav slučaj.
„Komune kakve postoje u ovim naseljima su old school. Mi uveče sedimo zajedno po dvorištima i družimo se, deca nam se igraju, izlaze sama, nema saobraćaja… Juče smo imali živu diskusiju u mom dvorištu oko toga. Svi su pozitivni, ali postoje skeptici koji kažu sve je to lepo ali da li ti znaš šta je sve potrebno da se desi da bi došlo do toga. I znam i ne znam, ali dobro je da postoje neke stvari koje treba da se urade, pa idemo redom, jedno po jedno“, objašnjava nam Milošević.
Svestan je, kaže, da za realizaciju jednog ovakvog projekta ima mnogo posla, ali i rešen da izgura priču do kraja i uz pomoć svojih prijatelja i komšija učini nešto lepo za svoje naselje.
Pročitajte još:
„Baš nećemo da odustanemo“, ističe s osmehom ponosa. „Čekamo da se formira parlament i da se nivoi vlasti spuste do opštine, a onda ću da odem u opštinu i razgovaram s ljudima koji su zaduženi za ovaj deo grada. Plan je da pronađem najlakši način da dođemo do prihvatanja ideje – ili kroz njihovo razumevanje, ili kroz peticiju. U tom slučaju imamo mladih ljudi s kojima inače crtamo grafite, održavamo naselje i brinemo o starijima, oni će da se organizuju i da idemo od kuće do kuće da sakupimo koliko god potpisa je potrebno. Imamo dva kafića u kojima se svi znamo, oni su već prihvatili da imaju štandove za potpise, imamo ljude koji imaju svoje štamparije koji su rekli da će napraviti štandove, imamo kafanicu na Dunavu iz koje su se šalili da neće dati gostima da poruče pre nego što potpišu peticiju… Raspoloženje je zaista pozitivno, jer to nama treba. I svako će da da neki svoj doprinos što je fenomenalno, tako mi kao građani zaista možemo da krenemo od nule i napravimo nešto.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
