Viktorija Milošević je tinejdžerka iz Smedereva. Za razliku od većine drugih tinejdžerki iz Smedereva, Viktorija ima zelenu kosu, svira bubnjeve, obišla je Island i - o njoj je snimljen film koji je nedavno imao premijeru u sklopu programa Beldoks festivala.
„Ja sam film pogledala još pre par meseci, jer je trebalo da bude pušten na Beldoksu, ali je bio odložen zbog korone. Pogledala sam ga jedno 50 puta, što sama, što sa društvom, ali uopšte nije isti osećaj kod kuće na malom TV-u i na velikom platnu na festivalu gde je došlo 100 ljudi. Ne bih menjala ništa, sviđa mi se baš takav kakav je“, kaže nam Viktorija koju smo zatekli dok „umetničari“ u dvorištu porodične kuće u Smederevu.
Dokumentarac „Viktorija, 15“ Mine Petrović predstavljen je kao priča „svih onih devojčica koje žele da menjaju svet, koje su se ‘usudile’ da prvo zakorače a potom i zauzmu svoje mesto u oblasti u kojoj dominiraju dečaci i muškarci“. Viktoriju otkriva u Rok kampu za devojčice, koji će je u sklopu međunarodnog projekta odvesti na njeno prvo putovanje van Srbije. I to na Island.
„Najbolje što sam doživela je ta podrška koju smo imale od ljudi širom Evrope. Za razliku od Smedereva i ostatka Srbije, osećala sam se kao da tamo pripadam. Imala sam samopouzdanja da budem ono što jesam bez straha od komentara drugih ljudi… Povratak kući mi je otvorio oči i videla sam koliko Srbija zapravo nazaduje, ne samo što se muzike tiče, već i mentaliteta, koliko smo ograničeni i koliko stvari koje su u svetu normalne, mi ne razumemo, samim tim, većina ljudi mrzi ono što ne razume i što im nije blisko“, ističe Viktorija, koja se tokom odrastanja u maloj sredini često suočavala s predrasudama.
Jer je drugačija. Jer se čudno oblači i sluša metal. Jer svira bubnjeve, a to, zaboga, nije za fine devojčice.
„Nisu mi pričali ništa konkretno za instrument koji sviram, ali je bilo dosta diskriminacije u društvu na konto muzike koju slušam i kako se oblačim. Smederevo je mali grad, svi sve znaju i među ljudima kruže razne priče i predrasude oko sviranja i muzike, uglavnom od ljudi koji nisu u toj priči i kojima je pojam sviranja bubnjeva i metal muzike totalno stran i čudan“, priča Viktorija za portal Nova.rs.
U prvi Rok kamp za devojčice otišla je na poziv Selene Simić, bubnjarke benda Nemesis, koja je takođe iz Smedereva i jedna je od mentorki kampa.
„Kamp mi je okrenuo život za 360 stepeni, a Selena mi je, pored roditelja, bila definitivno najveća podrška u bukvalno svemu“, kaže Viktorija, a kao vrhunac tog iskustva ističe svirku na velikoj bini poslednjeg dana kampa.
„Bilo je mnogo emocija, od sreće i uzbuđenja zbog sviranja na profi bini sa divnim drugaricama, do tuge i suza što je kamp gotov i što se vraćam kući, a najvažnije što sam naučila jeste da, nažalost, u društvu i dalje postoji podela tih ‘muško-ženskih’ instrumenata i muzike. A pored toga i prvi ritam koji sam odsvirala na bubnjevima“, objašnjava mlada bubnjarka.
Kad poraste će, kaže, biti „bubnjarka, grafička dizajnerka, aktivistkinja, svašta po malo“. Može sve. Njena samouverenost raste dok je za bubnjevima, nosi je „velika doza adrenalina i euforije“.
„Kada god vežbam u svojoj sobi zamišljam da sam na bini pred 1000 ljudi sa nekim svojim bendom, na Wacken festivalu“, smeje se. Što se benda tiče ima posebne ambicije…
„Želim da izmislim novi podžanr metala koji će biti symphonic, opera, folk, eksperimentalni, death metal. Želim opersku pevačicu i death metal vokalistu, a pored gitare i basa želim da imam nekog ko će da svira gajde i violinu. Tekstovi bi nam pljuvali i kritikovali kapitalizam i današnji sistem koji se raspada. Izmišljam mnogo, ali volela bih da ovo, ako ne bend, bude bar neki projekat i da bar jednu pesmu odradim sa svim ovim instrumentima“, kaže Viktorija. Želimo joj da uspe u tome, a nadamo da će premijera biti na portalu Nova.rs.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare