0
U šetnju i na planinarenje dobro obučeni i informisani o svim žiteljima prirode koju nameravamo da posetimo.
Sa lepim vremenom svi se izvlače iz svojih jazbina i tokom godine mnoga nepristupačna i tokom godine pusta mesta postanu preplavljena turistima avanturistima, planinarima, šetačima i raznim ljubiteljima prirode.
Sa planinarima u šetnju kreću i zmije pa smo povodom toga razgovarali sa diplomiranim biologom i herpetologom Aleksandrom Simovićem koji se kako kaže zanima za ove životinje od kad zna za sebe.
„Svog prvog poskoka sam uhvatio između 3. i 4. razreda osnovne škole, kako sam stario tako sam se ozbiljnije zanimao, a imao sam tu sreću da me je otac često vodio u prirodu i mnogo sam vremena provodio na selu u okolini Zlatibora i Prijepolja gde su zmije bile stalni gosti.“
Za sada u Srbiji imamo 10 vrsta zmija kaže Simović. „Ovih 10 vrsta su podeljene u dve podgrupe, 7 vrsta pripadaju porodici smukova i vodenih zmija, a imamo i tri otrovnice koje pripadaju porodici ljutica. “
„Prvoj grupi pripadaju belouška i ribarica, zmije koje uglavnom žive oko vodenih staništa i koje naseljavaju praktično celu Srbiju, zatim eskulapov i stepski smuk, koji se takođe mogu sresti svuda kao i smukulja koju ljudi često mešaju sa šarkom.“
Ostale dve vrste neotrovnih zmija se nalaze na samom jugu naše zemlje uz granicu sa Makedonijom i to su šilac i četvoroprugi smuk.
„Iz porodice ljutica imamo poskoka, koji je naša najrasprostranjenija otrovna vrsta zmije i koja se može sresti na većini staništa južno od Save i Dunava.“
Poskok je u Srbiji zaštićena vrsta i voli da naseljava kamenjare i osunčana predela.
„Zatim šarka koja ima takozvano ostrvsko rasprostranjenje, iako ljudi misle da je ima svuda jer ih uglavnom mešaju sa drugim vrstama. Šarku možemo sresti na Fruškoj Gori, Vršačkom bregu, Obedskoj bari i južno od Save i Dunava na višim planinama i ona je takođe visokozaštićena vrsta. “
Treća zmija otrovnica, šargan je najmanje rasprostranjena zmija otrovnica u Srbiji, i kao takva strogo je zaštićena. Voli visoke planine tako da uglavnom naseljava staništa oko Prokletija i Šar planine.
Ono što nas sve zanima je kako se pripremiti za teren ukoliko se rešimo da putujemo u neka područija naše zemlje koja su poznata kao staništa zmija, Aleksandar napomenjuje da je vrlo važno da se informišemo o svim potencijalnim opasnostima, a ne samo o tome kakav je teren po kom ćemo pešačiti.
„Vrlo je važno da se ljudi informišu o živom svetu sa kojim su susreti u prirodi neizbežni. Zbog toga za šetnju kroz prirodu treba nositi čvrstu obuću i što čvršće duge pantalone i strogo voditi računa o tome gde se spuštaju ruke (na primer, pri biranju biljaka ili veranju uz stene) i gde se staje i gde se seda.“
A ako dođemo u susret sa zmijom tokom našeg pešačenja najvažnije je da zmiju pustimo da neometano prođe u pravcu u kom je krenula i da ne dižemo paniku jer zmija nikada neće krenuti na čoveka sa ciljem da ga ujede.
„Ukoliko se zmija nalazi na stazi, mirna je i ne pomera se, dovoljno je da je zaobiđete sa nekoliko metara,“ navodi Simović.
Nažalost, za sada, za teritoriju Srbije ne postoje objedinjeni podaci o ujedima otrovnih zmija, njihovom tretiranju u zdravstvenim ustanovama i eventualnim posledicama koje ti ujedi imaju za ljude.
Veoma često se broj i efekti ujeda otrovnih zmija preuveličavaju, ne samo u našoj zemlji, a neka istraživanja pokazuju da čak i u predelima sa neuporedivo većim brojem otrovnih vrsta zmija (u Australiji, na primer), tokom godine više ljudi strada od uboda medonosnih pčela nego od ujeda ovih gmizavaca.
Većina zmija na teritoriji Srbije može se sresti od ranog proleća do kasne jeseni, a ukoliko se desi da vas ipak ujede zmija otrovnica Simović navodi nekoliko smernica koje treba da poštujemo kako bi najbezbolnije sanirali ranu dok nam se ne ukaže medicinska pomoć.
„Ujed otrovnice poznaje se po dve ubodne ranice na odstojanju od 6-10 mm, koliki je razmak između otrovnih zuba naših vrsta. Otrovne zmije ponekad mogu da nanesu i takozvani suvi ujed, pri kojem ne ubrizgaju otrov, tad su tragovi zuba suvi, i on služi samo da zastraši napadača. “
Pročitajte još:
„Ukoliko do ujeda dođe, on je načešće praćen bolom i otokom. Znaci trovanja zavise od opšteg zdravstvenog stanja ujedene osobe i od dela tela na kojem je ujed, izraženiji su ako je osoba starija ili je dete i ako se ujed nalazi na vratu ili glavi. “
Od simptoma se javljaju znojenje, slabost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti. Tragovi ujeda krvare i brzo se javlja oteklina, utrnulost i crvenilo.
Ono što je vrlo važno da se upamtni jeste da ukoliko dođe do ujeda zmije „ranu nikako ne smete isisavati!“ Naglašava Simović. „Jedino što možete uradiiti nakon ujeda jeste spajanje ranica finim rezom, skalpelom ili nožem kako bi se stvorila što veća površina za istiskivanje otrova. “
„Ujedeno mesto tretirati hladnim oblogama, a ujedenom dati što više tečnosti, odnosno vode. Alkohol, kafa, čaj, energetska i gazirana pića kao i bilo koji lekovi nisu dozvoljeni jer većina tih supstanci dovodi do širenja krvnih sudova i olakšavanja prodiranja otrova dalje od mesta ujeda.“
Dakle-u šetnju i na planinarenje pod punom opremom, a prema stanovnicima prirode nežno i bez uznemiravanja.
