0
"Tražim muža sa pasošem Evropske unije" pisalo je na oglasu koji je pre 20 godina porazio javnost. S njega nas je posmatrala mršava, gola devojka obrijane glave, koja je više ličila na dete iz logora, nego na "srpsku udavaču". Šta se desilo s tom devojkom?
Umetnica Tanja Ostojić vratila se u Srbiju kako bi svojim projektom „Tražim muža sa pasošem Evropske unije“ (2000–2005), doprinela izložbi „Devedesete: Rečnik migracija“, koju smo do 1. marta mogli da vidimo u Muzeju istorije Jugoslavije. Kontroverzni oglas bio je tek početak. Tanja Ostojić je preko njega i našla muža, njihov prvi susret bio je javni performans pred Muzejom savremene umetnosti, usledilo je venčanje i selidba u inostranstvo, a njihov razvod je uz „Divorce Party“ označio kraj ovog neobičnog umetničkog projekta.
Mada je prošlo mnogo vremena, taj rad i dalje je aktuelan, i dalje provocira i izaziva reakcije, a prošle godine Tanja Ostojić se s njim našla na listi 25 najboljih umetnika 21. veka lista Guardian. Kao umetnica koja je bila spremna da sopstveni život stavi u službu umetnosti; kao migrantkinja koja probija veo tišine, čineći vidljivim i sve druge koje je sudbina povela tim putem; ali prvenstveno kao žena, svesna svoje pozicije u svetu i dovoljno hrabra da je ne prihvati ćuteći.
„Kao i u mnogim kasnijim radovima, i ovde sam posebno uronila u krhkost položaja žene u kontekstu migracije. Istraživala sam na sopstvenoj koži, da tako kažem, strategije koje su imigrantkinje bile prinuđene decenijama da primenjuju kako bi putovale, studirale, radile i živele na Zapadu. Polazna ideja je bila da na radikalan umetnički način progovorim iz pozicije žene imigrantkinje u vidu kritike viznog režima i elitizma imigracione politike Evropske unije u odnosu na one koji nisu građani ovih teritorija. Posebno sam se pozabavila pitanjem etičkih aspekata imigracionih zakona Evropske unije. Razmatrala sam aspekte u kojima se zakon ukršta sa mojim van-EU poreklom i sa mojom rodnom pripadnošću“, pojašnjava umetnica u razgovoru za portal Nova.rs.
Iz današnje perspektive, kaže, na taj projekat gleda „sa velikim poštovanjem i divljenjem prema hrabrosti“.
Muž sa pasošem EU
Kad je „oglas“ lansiran, Tanja Ostojić je imala 28 godina.
„U avgustu 2000. godine započela sam projekat ‘Tražim muža sa pasošem Evropske unije’ radom koji nije bio oglas u klasičnom smislu, ali je na određeni način koristio elemente oglasa za brak. Dakle sa svojom fotografijom sasvim atipičnom za estetiku oglasa za brak, koja je zbog izbrijane glave i tela više podsećala na estetiku koncentracionog logora želela sam da pokažem da nešto nije u redu, je l’?“
Kakve su bile reakcije?
„Razmenila sam preko 500 imejlova i pisama sa brojnim interesentima širom sveta. Reakcije su bile različite. S obzirom na to da je u prvoj fazi ‘oglas’ distribuiran samo putem mejla među mojim korespondentima: umetnicima, pesnicima, filozofoma, feministkinjama, reakcije su bile raznolike: od čuđenja i iznenđenja, do razumevanja i svakako jako mnogo pitanja. Nakon što smo ‘oglas’ objavili na internet stranici Remont asocijacije za savremenu umetnost u Beogradu, u jesen 2000. godine rad je dobio novu dimenziju, jer su do njega dolazili i ljudi koji nisu imali direktnog kontakta sa mnom, neki sasvim slučajnom pretragom, a neki ciljanom. Što je bilo nemoguće unapred pretpostaviti, ‘oglas’ je bio preuzet sa internet stranice Remonta bez moje dozvole i znanja i štampan u više časopisa, od jednog švedskog crkvenog časopisa i slovenačkog časopisa za dizajn, do nemačkog pop magazina.“
Kako ste upoznali nemačkog umetnika za kojeg ste se udali?
„On je pronašao ‘oglas’ u jednom nemačkom pop magazinu i otpočeo prepisku sa mnom jer ga je zanimala moja motivacija za tako radikalnu estetiku i umetnički poduhvat.“
Šta se posle dešavalo?
„Nakon šestomesečne prepiske sa Klemensom Golfom iz Nemačke, organizovala sam naš prvi susret u formi javnog performansa na travnjaku ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 28. novembra 2001. Mesec dana kasnije zvanično smo se venčali u opštini Novi Beograd. Umentički par Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, koji su bili kumovi na venčanju, napisali su odličan tekst o prirodi ovog braka. Uz međunarodnu venčanicu i druga neophodna dokumenta podnela sam zahtev za vizu. Tek nakon dva meseca dobila sam ulaznu vizu na tri meseca za spajanje porodice u Nemačkoj, tako da sam se preselila u Dizeldorf gde sam zvanično živela naredne tri i po godine. Na proleće 2005. godine moja trogodišnja dozvola boravka je istekla i, umesto da mi izdaju dozvolu za stalni boravak, vlasti su mi odobrile samo dvogodišnji boravak.“
Kako je izgledao taj brak?
„Ja ne bih želela da iznosim u medijima detalje o samom braku. U svakom slučaju, imali smo sreće da nemačka imigraciona policija nije bila u ovom slučaju naročito sumnjičava i nije zatražila da proverava toplotu bračne posteljine, što može da bude izuzetno zahtevan i neprijatan proces verifikacije brakova između bračnih drugova od kojih je jedno poreklom iz EU a drugo nije.“
A kako je izgledao taj razvod?
„Brak nije započeo svadbenim veseljem, ali se završio veseljem povodom razvoda braka. Klemens i ja smo se, naime, razveli dogovorno nakon tri i po godine braka. Tokom otvaranja moje izložbe ‘Integration Project Office’ (Kancelarija za integraciju) u Galeriji 35 u Berlinu, 1. jula 2005. godine, organizovala sam i ‘Divorce Party’. Tom prilikom sam služila omiljeni koktel svog bivšeg muža: kampari oranž.“
Jeste li se ikad pokajali što ste se upustili u sve to?
„Non, je ne regrette rien…“ (pevuši i smeje se).
Žena s pasošem EU
Tanja Ostojić danas živi u Nemačkoj. Svoj umetnički brak ostavila je iza sebe, ali migrantkinje su ostale fokus njenog razmišljanja i stvaranja. U tom kontekstu, posebnu medijsku pažnju širom Evrope izazvao je njen rad „Prema Kurbeu. Poreklo sveta“ (L‘ origine du monde – After Corubet), poznat i kao „EU gaćice“, koji je 2005. godine bio postavljen na bilbordima u Beču, a vrlo direktno je postavljao pitanje da li žene iz jugoistočne Evrope treba da se „prostituišu“ kako bi dobile pravo na boravište u EU.
„Fotografija ‘Poreklo sveta’ je tada bila deo izložbe na rotirajućim bilbordima u javnom prostoru koja je imala za cilj da na umetnički i kritički način proprati preuzimanje mesta predsedavajućeg u EU od strane Austrije. Kustosi ove izložbe koji su sami izabrali tu fotografiju koja je u galerijskom formatu već bila izložena u jednom muzeju u Gracu godinu dana ranije očigledno nisu želeli da reskiraju svoj položaj i skinuli su moje radove sa izložbe, kako stoji u obrazloženju, pod pritiskom medijskog skandala i političara. U nekim drugim situacijama poznato mi je da su kustosi izložbi i direktori muzeja izgubili posao, ali su ostali da stoje iza svog izbora što je daleko principijelnije“, ističe Ostojić.
Ipak, uprkos cenzuri, a možda i baš zahvaljujući njoj, danas verovatno nema osobe koja se nije susrela i zamislila nad njenim „EU gaćicama“.
„Svakako su različiti aspekti i iščitavanja ovog rada uvek i iznova izuzetno aktuelni. Zanimljiva je činjenica da su ga neki moji prijatelji, poznanici, kao i brojni ljudi koje ne znam koristili za demonstracije ličnih stavova povodom Grexita i Brexita prethodnih godina i aktuelno. Zdravo je preispitivati političku realnost“, podvlači umetnica.
Napominje da se više ne predstavlja kao „euroskeptik“, mada je „kritična do vrlo konkretnih političkih i ekonomskih tema u svakom društvu s kojim ima posla“, a njena priča „migrantkinje“ nastavila se, između ostalog, projektom „Misplaced Women?„, na kojem radi još od 2009. godine.
„Inicijalni performans sastoji se u raspakivanju, izvrtanju i detaljnom pretresu kompletnog sadržaja, džepova, tašne, novčanika, ličnih kofera i torbi na lokacijama koje su značajne za migracije, kao što su, na primer, aerodromi, železničke stanice, Western Union servis za transfer novca, policijske stanice za strance gde se pribavljaju dozvole za boravak i slično. Rad je osmišljen kao internet platforma i kao realna platforma u javnim prostorima, a bavi se pre svega osetljivošću roda u kontekstu migracije, evocira i testira neprijatnosti tokom administrativnih i sigurnosnih provera koje su postale deo svakodnevice putnika“, objašnjava Tanja Ostojić, koja je pozvala i motivisala i druge da izvode ovaj rad na svoj način, baziran na osnovnoj ideji u izabranom kontekstu. Tako je „Misplaced Women?“ postao globalni umetnički i aktivistički projekat u koji se slilo iskustvo više od 100 učesnica iz celog sveta.
Pročitajte još:
„Druge autorke koje izvode ovaj performans na autentičnim lokacijama ponavljaju slične akcije koje se nadovezuju na osnovni idejni koncept rada ‘Misplaced Women?’, to jest bave se pozicijama i iskustvima osoba u tranzitu, migraciji ili izbeglištvu kojima je često narušena privatnost i koje su izložene različitim vrstama nasilnog pretresa od strane graničnih službenika, pokazivanju ličnih stvari, i prisilnom obelodanjivanju ličnih činjenica iz svog života… Preko 160 učesnica širom sveta i stotine kontribucija, realizovane su i producirane u prethodnih 11 godina, te projekat svakako zavređuje da se predstavi u formi velike izložbe, knjige i performans vikenda. Na tome trenutno radim i u naredne dve godine.“
Kakav je vaš status danas? Kako živite, šta radite, koga volite?
„Upravo sam se sa svojim detetom vratila sa zimskog raspusta u Londonu. Ponovo smo imali prilike da posetimo Cocoon (Lutku)— istraživački deo Prirodnjačkog muzeja u Londonu koji ima jednu od najbogatijih i najznačajnijih kolekcija u svetu kada su u pitanju biljke i insekti. Žive i izumrle vrste. Bilo mi je žao što ipak nisam postala biolog. Možda ovo samo ukazuje na sledeću prekretnicu u mom stvaralaštvu.“
Da li biste se, i pod kojim uslovima, vratili u Srbiju?
„Svakako bih se vratila, iako ja nikako nisam u poziciji da postavljam uslove… Iskreno se divim svojim prijateljima i rodbini koji preživljavaju i bore se nekako u opštem ludilu koje vlada već duže vreme u Srbiji. Ja se ne bih usudila da se vratim dok svoje dete školujem i izvodim na put zbog sveprisutnog šovinizma, primitivizma i agresije koji dominiraju u društvu, zbog izuzetno niskih standarda ljudskih prava, preniskih etičkih standarda u društvenom i političkom životu i niskih pedagoših standarda. Ako vam budem rekla svoje mišljenje verovatno ćete to morati da isečete kako ne biste izgubili posao.“ (smeh)
Možete li da napravite paralelu između EU zemalja i Srbije kada su u pitanju prava žena?
„U Srbiji, od kada sam otišla, bez obzira na hrabri i prekopotrebni aktivizam mnogih žena i nevladinih ženskih organizacija koje izuzetno cenim, čini mi se da su žene pre svega osvojile pravo da se šminkaju od ranog detinjstva, da ugrađuju veštačke grudi, silikonske usne, veštačke nokte, da se ne skidaju sa smartfona, da se oblače, obuvaju i ponašaju kao da poziraju za Playboy svaki dan, da ne gase (elektronsku) cigaretu ni dok sede u kafićima, ni dok rade, ni dok ne rade, ni dok doje… U Nemačkoj, s druge strane, imam utisak da se trendovi u neku ruku razlikuju i da su žene pre svega osvojile pravo na nekozumerstvo, da se prevoze biciklom, da se obrazuju, da se skromno oblače, da recikliraju đubre, da nisu prisiljene da sede u zadimljenim prostorijama, da ne budu prebijane, ucenjivane, da budu materijalno nezavisne. Da država apsolutno stoji iza njih ako im je potrebna zaštita u smislu nasilja u porodici ili na radnom mestu. Ako, pak, pogledamo u pravnom smislu, mi smo u Jugoslaviji imale pravo na izbor, planiranje porodice i abortus, i zagarantovano jednake lične dohotke bez obzira na rodnu pripadnost. U Saveznoj republici Nemačkoj je tek 2018. godine donet zakon da se ne sme skidati 30 odsto od dohotka nekom samo zato što je ženskog roda. Jugoslovenske su imale bolje polazište od mnogih, ali trendovi izgleda idu u suprotnim pravcima. U svakom slučaju, konzervatizam, patrijarhat, nacionalizam i kapitalizam ne poznaju granice i imaju jako loš uticaj na ženska prava u svakoj sredini tako da ih se treba što više kloniti. Nadam se, ipak, da Srbija neće nastaviti da prati kineski trend i da se pretvori u radni logor u kome radnice za najmanju moguću zaradu i bez prava privređuju…“
„Nadam se povratku u Veneciju“
Sledeće Međunarodno bijenale savremene umetnosti u Veneciji će biti u znaku žena koje se bave performansom, tako da iščekujem konkurs za izlaganje u Paviljonu Republike Srbije, kako bih se na njega prijavila sa monumentalnim projektom “Misplaced Women?” koji bi u tom izuzetnom prostoru i kontekstu bio po prvi put prikazan u celini. Ja sam inače 1997. i 1999. kao vrlo mlada i buntovna umetnica plaktirala grad Veneciju tokom Bijenala, možda se sećate plakata i razglednica: “Zatražite odgovornost svoje vlade za posledice bombardovanja Jugoslavije” na četiri jezika? Godine 2001. sam pak bila izabrana od strane Haralda Zemana da učestvujem u centralnoj međunarodnoj izložbi s radovima “Biću Vaš anđeo” i “Crni kvadrat na belom” koji su bili izuzetno zapaženi i koji su aktuelni i danas, a 2011. sam učestvovala u Romskom nacionalnom paviljonu kao jedna od retkih gađa (ne-Romkinja), što mi je bila izuzetna čast, s radom “Goli život” koji se bavio različitim oblicima diskriminacije Roma širom Evrope. Iste godine moj projekat “Leksikon Tanja Ostojić” bio je u najužem izboru za izlaganje u Paviljonu Srbije. Tako da se iskreno nadam da će sledeće godine doći i red na mene da dostojno predstavljam našu zemlju.
