Da li će nas boravak unutra spasti od otrovnog vazduha?
Non-stop pratimo aplikacije koje pokazuju koliko je vazduh zagađen, zatvaramo se u kuću kad napolju ne može da se diše, pomislimo da maska može da pomogne kod otrova u vazduhu… Ali zapitamo li se koliko je istine u tome? Koje su najveće zablude u koje verujemo o zagađenju vazduha, za Nova.rs priča naučnik Andreja Stojić.
Ne meri se ni stoti deo otrova u vazduhu
Za početak Stojić govori da je situacija znatno gora nego što se zna i da smo zapravo izloženi raznim otrovima, a da i ne znamo.
„U atmosferi urbane sredine nalaze se hiljade vrsta zagađujućih materija. To su organska jedinjenja, čestice raznovrsnog i veoma često bogatog sastava, oksidi ugljenika, sumpora i azota, ozon… Među njima se nalaze mnoga jedinjenja od blizu 190 koja Agencija za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Američkih Država klasifikuje kao dokazano ili vrlo verovatno toksična, mutagena i kancerogena. Međutim, savremeno društvo je fokusirano na svega par frakcija čestica (PM2,5 i PM10), sumpor dioksid, okside azota, ugljen monoksid i ozon, tek poneko organsko jedinjenje i tek poneki teški metal – uglavnom, ni na 20 vrsta zagađujućih materija. A to ne predstavlja ni stoti deo onoga što bismo morali da znamo da bismo razumeli uticaj kvaliteta vazduha na zdravlje ljudi.“
I nakon te informacije, pitanje je u šta još sve verujemo, a čista je zabluda.
Aplikacije za zagađenje vazduha mnogima su vodilja jer uz njih pokušavaju da se lakše prilagode, da probaju da izbegnu izlazak napolje u najkritičnijem periodu. Ali…
„Aplikacije prikazuju indeks kvaliteta vazduha, broj koji bi trebalo da umesto izmerenih koncentracija zagađujućih materija ukazuje na to koliko je vazduh koji dišemo zagađen. U čemu je problem sa ovim brojem? Prvo, indeks kvaliteta vazduha se računa za svega osam osnovnih zagađujućih materija, dakle, možda za hiljaditi deo vrsta materija koje udišemo. Zamislimo situaciju u kojoj lekar odlučuje o zbrinjavanju dva pacijenta samo na osnovu povišene temperature. Onaj koji je ima dobija negu, onaj koji je nema se šalje kući. Prvi je možda prehlađen, a drugi u terminalnoj fazi raka ili u predinfarktnom stanju. Ako lekar odlučuje isključivo na osnovu temperature, prvi pacijent je bolestan, drugi zdrav. Pretpostavljam da svako od nas ume da nabroji desetine teških bolesti koje kao simptom nemaju povišenu temperaturu: koje sve vrste kancera, oboljenja srca, dijabetes, autoimune bolesti, itd.“
Dakle, visok indeks kvaliteta vazduha je samo simptom da postoji problem sa najviše osam zagađujućih materija.
„Najopremljenije merne stanice u Evropi mere do oko 40 vrsta materija, ali takvih stanica ima manje od 10. Na malom broju stanica teško da će se meriti koncentracije dvadesetak polutanata, a na najvećem broju svega oko pet.“
Pročitajte još:
Drugo, kaže Stojić, indeks se računa samo za osnovne zagađujuće materije koje se mere na nekoj mernoj stanici. Rezultati se uporede i aplikacija prikaže najveći izračunat indeks kao obojen simbol na mapi.
„Zamislimo dve merne stanice koje se nalaze na rastojanju od 100 metara i da jedna od njih ne raspolaže uređajem za merenje čestica, već samo uređajima za merenje osnovnih gasova. Ako koncentracije gasova celog dana nisu visoke, aplikacija će prikazati da je na stanici koja ne raspolaže uređajem za merenje čestica vazduh dobrog kvaliteta, a da je na stanici koja raspolaže – lošeg. Dakle, aplikacija pokazuje da je na rastojanju od 100 metara vazduh i veoma lošeg i veoma dobrog kvaliteta, što u realnosti nije moguće.“
Naš sagovornik stoga ističe da bez merenja koncentracija ogromnog broja različitih vrsta zagađenja i njihove duboke analize ne možemo imati iole realističnu sliku o kvalitetu vazduha, pa nam postojeće aplikacije nisu od koristi koliko mislimo.
Među preporukama za čuvanje od zagađenja koje čujemo jeste i ona da ne treba izlaziti napolje kad je napolju zagađenje veliko. Koliko to ima smisla?
„Ne samo da koncentracije zagađujućih materija unutra i spolja mogu biti veoma različite već vazduh ova dva prostora može da sadrži potpuno različite hemijske vrste. Materijali od kojih je napravljen nameštaj, električni uređaji poput štampača ili kućna hemija samo su neki od emitera velikog broja lako isparljivih organskih jedinjenja koja ne moraju biti prisutna na otvorenom. Ako unutra bežimo zbog čestica, možda trčimo u zagrljaj organskim gasovima ili radioaktivnom radonu. I obrnuto.“
Beograd se ovih dana nalazi na listama najzagađenijih prestonica na planeti. Tako se poredimo sa gradovima Kine ili Indije, koji su tradicionalno najzagađeniji.
„Ono što se u ovakvim poređenjima ne uzima u razmatranje je doba dana u gradovima koji se porede. Naime, zbog visine planetarnog graničnog sloja koja je noću mala, a danju velika, koncentracije koje se beleže noću su znatno više od dnevnih. Ako poredimo Beograd noću i neki grad u Kini danju, dobićemo liste koje gledamo, ali naravno da poređenje nije adekvatno. To je kao da poredimo visine od poda čoveka od dva metra koji leži i čoveka od 150 centimetara koji stoji.“
Pročitajte još:
U želji da se iole sačuvaju pojedini pomisle da zaštitne maske koje smo svi nosili u jeku pandemije mogu da pomognu i kod zagađenog vazduha. Stojić objašnjava ima li svrhe u tome.
„Pojednostavljeno, zagađenje vazduha čine aerosoli (veoma sitne čestice i kapi) i gasovi (molekuli i joni). Molekuli su okvirno 1.000 ili 10.000 puta manji od čestica, na primer PM2,5 i PM10 o kojima se najčešće govori. Maske koje koristimo od početka pandemije kovida, poput N95 ili hirurških, donekle smanjuju koncentracije čestica, ali su potpuno bespomoćne kada su u pitanju na hiljade gasova.“
Napolju lep sunčan jesenji dan, idealan za šetnju jer se čini da je vazduh čist. Međutim, ispostavlja se da vazduh ne mora da smrdi i da se vidi okom da bi bio zagađen.
„Oko, nos ili pluća nisu merni instrumenti kada se radi o zagađenju vazduha. Pragovi detekcije mirisa ili tegoba koje izazivaju u plućima su za mnoge zagađujuće materije visoki, pa ih uglavnom i ne osećamo. To ne znači da zagađenja nema u atmosferi. Čak veoma niske koncentracije opasnih jedinjenja mogu biti okidači zdravstvenih problema pre nego hronična, dugotrajna izloženost nekim drugim jedinjenjima. Još jednom, veliki problem predstavlja činjenica da se ne meri ni stoti deo onoga što bi trebalo da bismo na adekvatan način procenjivali uticaj stanja kvaliteta vazduha na zdravlje ljudi.“
Slušamo i kako bi na posao trebalo da idemo gradskim prevozom, a najbolje biciklom kad je to moguće, jer su automobili veliki izvor zagađenja, a tu su i individualna ložišta… Ali da li je samo to uzrok svih naših tegoba sa otrovnim vazduhom?
„Rangiranje bilo čega, pa i izvora zagađenja vazduha treba vršiti po nekom kriterijumu. Ako se kao kriterijum uzme osam osnovnih zagađujućih materija, energetika i industrija bi regionalno bili veći zagađivači od individualnih ložišta i automobila. Međutim, u lokalu, u delovima grada u kojima je dominantno zastupljen ovaj vid grejanja ili u delovima grada sa prometnim saobraćajnicama, slika može biti drugačija. S druge strane, ko zna kako se energetika i saobraćaj rangiraju po lako isparljivim organskim jedinjenjima ili policikličnim aromatičnim ugljovodonicima. Da ih rutinski merimo, možda bismo znali, pa bi možda saobraćaj stajao pre energetike i bio u fokusu kada je u pitanju preventiva.“
BONUS VIDEO: Vrtićima i školama stigao važan dopis: „Zbog zagađenosti decu ne izvodite napolje“
