0
Odakle nam toliko inspiracije i šta se krije iza potrebe da sva društvena i politička dešavanja objašnjavamo teorijama zavere?
Samo ova jedna grafika koju ljudi masovno šeruju na mrežama govori mnogo, ako vas od tumačenja iste ne zabole oči i usput ne dobijete glavobolju…ili smislite novu zaveru.
Čini se da je glavna potreba da se pojednostavi svet koji često ne umemo da razumemo – a za čije nam razumevanje treba i obrazovanje i životno i praktično iskustvo.
Ljudi često odbijaju da poveruju da su mnoge stvari koje se dešavaju, pa i koronavirus, posledica nasumičnih događaja, često slučaja.
Ti događaji za nas nekad imaju smisao, nekad nemaju. Odbijanje da se prihvati nasumičnost događaja glavni su motivator teorija zavere odnosno antinaučne simplifikacije stvarnost. Onda kada nismo u stanju da ih kontrolišemo, a u slučaju virusa ni da vidimo – to kod dela ljudi stvara potrebu za jednostavnim objašnjenjem.
Ispravan tok ovde bi bio potražiti naukom i činjenicama objašnjenu pojavu, istražiti i učiti kako bi se empirijski dokazala teza ili objasnila pojava, ali to zahteva obrazovanje, trud i vreme, pa je stoga i komplikovano i nepopularno.
Potrebno je dakle sebi na jednostavan način objasniti šta se dešava oko nas i tu nastaju teorije zavere – jednostavno, antinaučno objašnjenje pojava.
Tako se kompleksne društvene pojave masovno pojednostavljuju, zbog čega su prijemčljive širim narodnim masana dok se istovremeno uvođenjem iracionalnog elementa zavere pravda naša nemoć. Dodatno, teorije zavera su popularne i jer od onoga ko ih promoviše stvaraju privid obrazovanog, upućenog stručnjaka.
Naročito su popularne u zemljama sa lošim obrazovnim sistemima, tamo gde građani nemaju puno iskustva sa svetom, kada ne putuju i ne suočavaju se sa drugim kulturama.
Za razliku od razvijenih društava gde su teorije zavere kompleksne I uključuju sve zamislivo od reptiloida do farmako mafije i duboke države, u Srbiji su teorije zavere prilično jednostavne.
Naše teorije zavere liče na onu poznatu stranu iz jednog časopisa – Obucite Cicu, gde se jedna te ista potka prilagođava različitim situacijama u kojima smo, pa se može reći da se kod nas uglavnom recikliraju stare teorije po modelu – isti tekst, novi likovi.
Na primer teorije zavere o korona virusu kod nas se ne razlikuju puno u radnji od teroija zavere kojima smo objašnjavali stvarnost 90-ih. Opet imamo NATO, Amerikance i Soroša, samo što se oni danas zovu Amerikanci, Svetska zdravstvena organizacija i Bil Gejts.
Pročitajte još:
Slika je simplifikovana i binarna i nije se menjala decenijama. Ili su Rusi ili su Amerikanci, Ili je Kina ili je Amerika – ili je virus izašao iz američke laboratorije da bi uništilo Kinu ili su Kinezi to zamešali da bi unštili Ameriku. Zavera je jednostavna i likovi su promenjivi, a potka ista.
Tako i pitanja tipa “da li je Čerčil sin Kralja Milana” evoluiraju u “ko je pustio koronu”. Teorije zavere bujaju posebno u zatvorenim društvima koja nemaju mogućnost da obrazuju svoje građane, gde se negira ili osporava nauka.
Kada su politički projekat, teorije zavere mogu služiti da se njima pravda nesposobnost političkih elita, da omoguće napredak društvu (Mi sve znamo ali nas Amerika mrzi) S druge strane, u eri društvenih mreža, teorije zavere stvaraju privid da si društveno angažovan I obavešten.
Svako može da pokaže da je uključen u kompleksna društvena pitanja propagirajući teorije zavere i da se pritom smeje ovima što misle da sve znaju. To zavere čini receptom za instant učenost pa su stoga dosta popularne.
Postoje i drugi razlozi. Recimo antivakser teorije zavere su naročito popularne kod nas jer omogućuju ljudima da ispadnu žrtve. Oni kao „samo žele najbolje“, a pritom izlaze iz anonimnosti i privlače pažnju javnosti kakvu bi teško mogli privući svojim profesionalnim veštinama ili talentom.
Na primer ljudi kažu „mazao sam detetu noge senfom da mu skinem temperaturu“ pa kada ih napadnu da na taj način ugrožavaju život, oni u velikom broju slučajeva uzimaju ulogu žrtve prizivajući empatiju javnosti za sebe „eto, ja sam svom detetu želeo najbolje, a vidite kako me napadaju“. Zvuči vam poznato?
Pravljenje na žrtvu je inače kod nas postalo društveni i politički narativ „par excellence„, a žrtva nisi ako nemaš bar 500 duša koje te napadaju. I da ne zaboravimo – u trenutku u kom prihvatiš teoriju zavere odbacio si realnost i nauku. Al’ samo da je nama veselo…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
