1
Organizicaja ADRA sprovela je istraživanje koje nam je pružilo jedinstven uvid u živote migrantkinja koje su prošle kroz Centar za azil u Krnjači - detalji iz njihovog privatnog života zaista su potresni.
Brojni migranti su, u svom bekstvu od strahota rata, proteklih meseci prošli kroz Beograd. I dan danas ih verovatno viđate po gradu, a možda ste primetili da su to uvek grupe muškaraca i mladića, gotovo nikada žena. Njihove supruge i ćerke se pored svih užasa koje donosi dug i težak put ka boljem životu, bore i protiv strogo definisanih rodnih uloga koje im značajno ograničavanju kretanje i svaku drugu slobodu.
Socijalne radnice Mia Kisić i Anđa Petrović su tokom 2018. godine intervjuisale 91 ženu iz Irana, Pakistana i Avganistana, dok su boravile u Centru za azile u Krnjači. Kroz istraživanje su nam pružule jedinstven uvid u svakodnevicu ovih žena, koju dele mnoge migrantkinje koje je put naveo u Srbiju. Iz njihovih priča jasno se vidi da samo činjenica da su ženskog roda drastično utiče na sve aspekte njihovih života: od obrazovanja i zdravlja, preko izloženosti nasilju.
Kisić i Petrović kažu da su ove žene „mnogo hrabrije nego što su same svesne“ – i baš zbog toga je jako bitno da čujemo njihova autentična iskustva, o životu u kulturi i uslovima koji su za mnoge od nas potpuno nezamislivi.
Život u Centru za azil
Iskustvo života u prelaznim centrima za migrante veoma je različito za muškarce i žene. Dok muškarci imaju vremena da izlaze iz Centra, devojke i žene su većinu svog vremena provodile unutar ovog mesta.
„Kad se probudim, presvučem odeću deci, odem da doručkujem i nahranim bebu i porodicu. Nakon toga čistim sto i sobu, a zatim skupljam veš. Kad dođem nazad vreme je za ručak, pa uzmem hranu, nahranim decu, očistim sobu, a zatim ih stavim na spavanje. Isto je i za večeru – idem tamo da uzmem hranu i nahranim porodicu i decu, posle toga opet čistim sobu. Tada dolaze oficiri da provere sobe i posle toga spavamo. Sutra opet isto“, ispričala je Safia (29) iz Avganistana.
Za njenog muža dan izgleda potpuno drugačije.
„Moj muž je lenj i ne pomaže mi ni sa čim. Ne smeta mu što ja radim sve. Radim mnogo u toku dana, a kada ga zamolim nešto, on samo pita ‘pa šta si radila ceo dan’. Sve zavisi od porodice iz koje su došli. Ako ih roditelji nauče da je u redu da pomognu supruzi, onda će tada to i učiniti – u suprotnom neće“.
Neke žene utehu pronalaze u šivenju, šetnjama ili učenju, ali neke nisu imale „dozvolu“ čak ni za to. Ziba (26) iz Irana imala je takvo iskustvo.
„Ima puno parova u kampu u kojem je muškarac ne daje dozvolu svojoj ženi da izađe napolje. Na primer, kada sam rodila svoje dete, moj muž je počeo da ide na časove nemačkog bez da me je pitao da li i ja to želim. Nakon svađe, složio se da mogu ići. Otišla sam samo na dva časa kada je odlučio da više ne mogu ići, jer je on zaključio da ne mogu ništa da naučim. Nije cenio to što čuvam decu dok on ide na časove, već me je optužio za napuštanje dece“, rekla je ona.
Pročitajte još:
Takođe je rekla da joj je muž u početku pomagao oko dece, ali ubrzo su počeli da ga ismevaju, pa je prestao.
„Muškarcima je stvarno lako; dođu u sobu, uzmu svoje stvari i odu pored reke gde provode dan zajedno zabavljajući se. Za žene to nije tako“, ukazuje Safia.
Ovakve duboke rodne podele uglavnom parovi donose iz svojih rodnih zemalja, kako objašnjava treća devojka, Kumar iz Avganistana.
„U avganistanskom društvu muškarci ne vole da žene budu napolju, inače će i to da pokrene neke glasine i većina ljudi će u njih da poveruje. Muškarci su slobodniji za sklapanje prijateljstava nego žene, jer imaju mnogo načina i mogu izaći napolje. Čak i kad sam bila devojka, većinu vremena nisam imala dozvolu da posećujem komšije i steknem nove prijatelje. Nakon što sam se udala, imala sam malo više slobode; mogla bih da razgovaram sa komšijama. Muškarci ne vole da žene budu viđene van kuće i druže se. Tako to ide u Avganistanu“, bila je iskrena.
Osim slobode kretanja, ženama je oduzeta i sloboda da donose odluke – već to umesto njih čini otac ili muž.
Pristup obrazovanju
Čak i ako dobiju osnovno obrazovanje kao devojčice, čim postanu tinejdžerke to im se oduzima, jer se očekuje da se posvete mužu i domaćinstvu. Aiša (22) je bila jedna od mnogih žena koje su morale da napuste školu zbog ovih razloga.
„Kad sam imala deset godina, otac mi je rekao da više ne mogu ići u školu zato što treba da se udam. Rekao mi je da već nisam dobra devojka jer sam toliko išla u školu“, rekla je i dodala da devojčice stupaju u brak u periodu između desete i petnaeste godine.
Ukoliko žena nastavi sa obrazovanjem, to se smatra sramotom, dok se dečaci ohrabruju da se školuju kako bi prehranili svoje porodice. Neke devojke koje su živele u Krnjači prepoznaju da su ovo pre svega društvene, a ne religijske norme.
„Nigde u islamu ne piše da devojke ne treba da se obrazuju“, ukazala je devojka po imenu Delbar.
Pristup obrazovanju se ipak razlikuje u zavisnosti od zemalja. U Iranu žene i muškarci imaju potpuno različite škole, dok u Avganistanu nemaju, pa baš zbog „pomešanosti“ devojčice ostanu uskraćene učenja. Kako su ispričale migrantkinje, njihovi očevi se plaše da će se zaljubiti u dečake i imati seksualne odnose pre braka, što je nedopustivo.
Slična situacija ostaje i kada dođu Srbiju – jedna devojka, Nuša, ispričala je kako poznaje porodicu koja je ostala u Srbiji, a čija dva sina idu u školu, dok devojčice ne idu.
„Te devojčice čak i pričaju srpski; naučile su to same jer su veoma pametne. Pitala sam njigovu majku: ‘zašto ih ne pošaljete u školu kad su tako pametne i talentovane?’ Rekla je da ih ne šalju zbog mešovite nastave. Tako Avganistanci razmišljaju“.
Čak i kada smeju da idu školu, to iskustvo im zbog kulturoloških razlika često nije prijatno, posebno ako su starije. Forozan (15) iz Avganistana je ispričala zašto.
„Moj najveći problem je što će me druga deca gledati čudno zbog hidžaba. Mogu to da osetim. Postoji još jedna devojka migrantkinja u školi, ali ne nosi hidžab kako bi trebalo; ona ga nosi labavo. Ili možda je to zato što sam sada odrasla devojka, a ona nije. Zato ne volim da idem u školu u Srbiji jer na mene loše gledaju, pa sam uvek sama“.
Zdravstveni problemi
Zbog kulturnih prepreka i normi, poseta lekaru opšte prakse, a posebno ginekologu, posmatrana je kao vrlo neprijatno iskustvo od strane većine učesnica u istraživanju. Vrlo često one trpe bolove jer ih je jednostavno sramota da odu lekaru.
„Ako je doktor žena, otišla bih. Ne volim kada je lekar muško. Mi smo tako vaspitane, tako su nas učili – da ako smo bolesne, to treba da kažemo ženi“, ispričala je migrantkinja po imenu Gazal.
Posebno je problematično pitanje higijene tokom mentrualnog ciklusa, jer je menstruacija okružena sujeverjima u koje mnoge žene veruju. Turan (33) iz Avganistana je objasnila kako su neke žene učili da se ne treba tuširati tokom ciklusa.
„Učili su nas da ne smemo da se tuširamo tokom ciklusa. Rekli su da ne smemo, jer ako to uradimo, kasnije nećemo moći da rodimo dete“, objasnila je ona.
Druga devojka, Diba, kaže da devojčice čak ni sa majkama ne pričaju o menstruaciji.
„Kad sam dobila svoju prvu menstruaciju toliko sam se uplašila! Plašila sam se da sam izgubila nevinost, bojala sam se to da kažem svojoj majci, pa sam se poverila svojoj prijateljici. Ona mi je rekla šta se zapravo događa, pa je ona bila ta koja je mojoj majci prenela vesti“.
Posebno je treumatičan ginekološki pregled. Gazal je recimo morala na parčetu papira da napiše šta je mučilo „tamo dole“ jer je bilo previše sramota da to naglas kaže. Srećom je prevodilac uspeo da njene reči prenese lekaru koji joj je na osnovu toga dao terapiju.
Nasilje nad ženama
Iz inferiornog položaja žena proizilazi i njihova stalna izloženost nasilju. Ono je gotovo „običaj“ u ovim kulturama, otkrivaju migrantkinje.
„Ako se žena ne slaže sa njima, muškarci smatraju da treba da je prebiju. Drugi muškarci savetuju mladoženje da s vremena na vreme tuku supruge. Veruju da su pametniji, da se bolje snalaze u životu, pa im to daje pravo da ih tuku“, ispričala je Ziba.
Aiša ukazuje da okolina uvek opravdava takvo nasilje, jer smatraju da ga je žena „zaslužila“. Međutim, boravak u Srbiji i generalno u Evropi donosi neke pozitivne promene kada se radi o ovom problemu.
„Ljudi u Avganistanu smatraju da je ženino pravo da bude tučena, ali ovde se muškarci trude da budu bolji jer se plaše zakona. Muž zna da ako to neko primeti, premestiće njega ili njegovu suprugu u drugi kamp“, rekla je migrantkinja Behnaz.
Međutim, strah od srpskih zakona nije do kraja rešio problem – nasilje se ipak dešavalo. Intervjuisane devojke kažu da su često čule vrisku žena iz susednih soba.
„Mnogo puta sam videla da se muškarci vraćaju pijani i maltretiraju žene. Jedna žena mi je pokazala modrice koje je zadobila kada ju je muž šutirao. Uradio je to jer mu je prigovarala da se kocka“, otkrila je Aiša.
Žene koje su žrtve nasilja često se plaše da potraže pomoć i prijave nasilnika. Nuša je opisala potresnu scenu koju je videla u kampu – ženi je lice bilo potpuno modro, a krvni sudovi su joj popucali. Odvela ju je kod lekara jer se plašila da će izgubiti vid, ali je primetila da se žena jako plašila.
„Ni danas u islamskim zemljama žene nemaju imaju pravo da se zaštite, jer postoji šansa da izgube decu ili porodicu i da ih suprug ponovo prebije. Znam neke žene koje stalno tuku njihovi muževi; imaju modrice po celom telu. Kad ih pitate šta se desilo, samo kažu ‘hvala’ i da im ne treba ničija pomoć, jer ne žele da bilo ko u kampu sazna. Onda ih pitam zašto se plaše, jer ovo nije Avganistan ili Iran. Ovde imate pravo da tražite pomoć policije. Ali one odgovaraju da ako to učine ovde, njihove porodice u Avganistanu će biti u opasnosti, jer im preti muževljeva porodica, pa i one ‘ne mogu da misle samo o sebi’. Zato samo ćute“, ispričala je.
Nisu samo udate žene žrtve – jedno od užasnih iskustava imala je pripadnica etničke manjine Tadžika, devojka po imenu Taherah, koja putuje bez svog oca. Nju su napadali zbog njenog identiteta.
„Radili su mi grozne stvari. Slali su mi grozne poruke poput ‘jedva čekam da ti uništim vaginu, a nakon toga da ti odsečem glavu’. Jednom, kada sam bila napolju sa svojim majkom, grupa nas je napala. Počeli su da me diraju po privatnim delovima, a odgurnuli su moju majku da ne može da mi pomogne. Zvala sam prevodioca da pozove policiju jer ja nisam mogla. Nisam znala srpski ni engleski dovoljno dobro da bih pozvala policiju. Onda su napravili Instagram nalog na kojem su napisali da sam lezbejka i da volim žene. Uzeli su slike sa mog Vajbera“, ispričala je ona.
Pročitajte još:
U ovim kulturama je gotovo pravilo da žene stupaju u ugovorene brakove kao jako mlade, pa često postaju žrtve seksualnog i fizičkog nasilja.
„Neke porodice zaborave na svoje ćerke čim se udaju. Kao da to više nije njihova ćerka. Ona pripada mužu i on može da uradi šta hoće sa njom, a imaće podršku porodice. Ako želi da je ubije, uradiće to. Žene nemaju nikakvu moć da odlučuju u svoje ime“, ispričala je devojka po imenu Mahid.
Ipak, mnoge migrantkinje se nadaju da će ugovoreni brakovi postati prošlost kada se dokopaju Evrope.
„Kada se rodio moj najstariji sin, obećala sam ga za ćerku mog rođaka jer su rođeni iste godine. Ali sam pričala sa njom i rekla sam joj da nisam sigurna da ću ispoštovati dogovor jer moj sin mora da odraste, obrazuje se i zaposli, pa ćemo videti da li će se njih dvoje venčati“, rekla je migrantkinja Šafta.
Tračak nade
Žene koje su prošle i koje i dalje prolaze kroz Centar za azil u Krnjači ipak ne treba posmatrati samo kao žrtve. Promena okoline i susret sa drugim kulturama može dovesti do propitivanja tradicionalnih rodnih uloga i može biti korisno za izlazak iz opresije koju trpe. Njima dosta znači i što se udružuju u kampu i pomažu jedna drugoj oko svih poslova koje obavljaju. Takođe, one međusobno dele korisne informacije i upozorenja, a rado jedna drugu uče korisnim stvarima, kao što je recimo čitanje i pisanje, navodi se u istraživanju.
Mnogi žene navode da ih je prevazilaženje svih problema koje donosi migracija učinilo jačim.
„Putujem sama, pa sam morala da donosim odluke sama. Prvo je bilo teško, ali onda me je ojačalo to što sam sve morala sama da radim“, ispričala je Nuša.
Migrantkinje su istakle kako je napuštanje rodnih zemalja i mešanje sa drugim ljudima i kulturama značajno izmenilo njihove slobode, kao i njihovu percepciju o sebi.
„Kada sam došla ovde, srela sam mnogo ljudi – Irance, Avganistance, Afrikance – toliko mnogo ljudi različitih kultura, uzrasta, jezika. Pre, u mojoj zemlji, razgovarala sam samo sa porodicom. Sada sam naučila toliko lekcija i nisam više naivna. Mogu da procenim ko je dobar, a ko loš. Zrelija sam i hrabrija“, rekla je Aiša.
Njeno viđenje deli i devojka po imenu Elham.
„Mogu vam reći najmanje 10 razloga kako me je migracija učinila jačom. Ne bih bila osoba koja sam sada da nisam imala ovo putovanje. U Avganistanu nisam imala toliko prilika koliko sam imala sada. Moj engleski ne bi bio tako dobar kao sada. Nisam znala ništa o spoljnom svetu, a sada znam. Ne osećam se loše što sam prošla kroz ovo jer je za veće dobro. I naravno, mislim da sam jača nego što sam bila“.
Inače, ADRA Srbije od 2018 godine sprovodi programe prevencije i odgovora na rodno zasnovano nasilje među ženama i devojčicama iz izbegličke i migranske populacije uz podršku Dečijeg Fonda Ujedinjenih Nacija. Kroz taj rad proistekla je ideja za ovo istraživanje.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
