6
Pošto je zamenica marketing menadžera "P…S…Fashion" Jovana Bakula u javnom obraćanju prilikom dodele nagrade iznela niz optužbi na račun te firme zbog načina na koji se ophode prema zaposlenima, podigla se velika bura. Kompanija se ubrzo posle toga oglasila i navela da su njene optužbe lažne.
Sad se direktorka marketing sektora Jelena Karanac javila portalu Morava info sa svojom verzijom cele priče, koja podržava optužbe Jovane Bakule.
Karanac je trenutno na bolovanju zbog zdravstvenih problema izazvanih stresom.
Pročitajte još:
Njenu objavu prenosimo u celosti:
„Pre svega, imam potrebu da objasnim razloge za moje dosadašnje ćutanje. Kao prvo, zbog lošeg psihičkog stanja u kom se nalazim, slomljenog samopouzdanja, osporenog integriteta i depresije sa fizičkim posledicama po moje zdravlje, nisam uspela da u sebi pronađem snagu da govorim. S druge strane, još teža okolnost za mene jeste bliska porodična veza sa vlasnicima kompanije. Oni su moja porodica…
Zajedno sa njima, skoro 18 godina, davala sam najbolji deo sebe i gradeći marketing tim, gradila i ovu uspešnu kompaniju. Niko ne sme zaboraviti desetine hiljada zaštitnih maski koje smo sašili i donirali u trenutku najveće epidemiološke krize. Pa lično sam ih nosila čak i u bolnicu, dok sam se zajedno sa koleginicama iz tima trudila da odgovorim na stotine poruka i molbi koje su dnevno stizale sa svih strana. Nikada se ne smeju zaboraviti skafanderi za zdravstvene radnike, posteljine i spavaćice za bolnice i mnoge druge donacije koje je „P….S….“ obezbedio.
Ali, kakav je to alibi?! Sme li da bude alibi?! Ne, to je samo nesrećna zamena teza. Dok čitam komentare razočaranih kupaca, tajne poruke podrške od kolega koji su znali šta se događa i i javne osude nekih drugih kolega, osećam se kao u najgorem košmaru. Nakon saopštenja za javnost firme „P….S….Fashion“, čiji sadržaj iz pristojnosti ne želim da komentarišem, našla sam se u situaciji u kojoj se na moje oči ruši sve ono ono što sam skoro dve decenije gradila, a ja sam nemoćna. To je moj najveći poraz.
Duboko verujući da istina mora biti iznad svega, imam moralnu i ljudsku obavezu da podržim moju koleginicu i zamenicu Jovanu Bakulu, ali i sve članove mog tima, i posvedočim maltretman koji smo svi zajedno doživeli. Jednostavno rečeno, ne želeći da potenciram imena, neko je odlučio da nas precrta, da stavi „putaču“ na nas.
Od tog trenutka, mesecima smo doživljavali negiranje svega što smo do tada radili i za šta smo dobijali pohvale i mnoge nagrade. U atmosferi straha u kojoj je neko ocenio našu efikasnost, degradirana su sva naša znanja, kompetencije i dosadašnji doprinos. Negativne kritike i nezadovoljstvo našim radom, osim brojanjem lajkova ispod objava na našem zvaničnom instagram profilu, nisu potkrepljeni niti jednim drugim ozbiljnim i profesionalnim argumentom. Samo mejl u kome mi se stavlja do znanja da imamo rok od dva meseca da se „popravimo“. U suprotnom, taj posao će preuzeti neko ko zna više i bolje.
Pročitajte još:
Traženi su nam opisi poslova bez objašnjenja zašto su toliko hitni. Naslućivali smo sami zašto. Niko, u stvari, nije imao nameru da čeka dva meseca jer je scenario već bio napisan. Činjenica da sam isključena iz svake diskusije, analize i odlučivanja, za mene kao menadžera sektora bila je poražavajuća. Sklanjali su jedno po jedno iz tima, a na pitanje da mi se objasne razlozi takvog postupanja, dobila sam odgovor „bolje da ne znaš“.
Moji pokušaji da ukažem na probleme koje imam, da su ljudi koji su ostali u timu uplašeni, nemotivisani, da se u takvoj atmosferi ništa dobro ne može uraditi, da se boje jer ne znaju šta im se sprema, ocenjeni su kao „remetilački faktor“. Optužena sam da širim negativnu energiju, a zapravo sam je sve vreme trpela. Trpele su i moje kolege dok se nije desilo upravo ono na šta sam sve vreme ukazivala. Koleginica koja je bila na poziciji menadžera za društvene mreže se pod pritiskom slomila i dala otkaz. Iza njene odluke stoji samo njena lična drama zbog atmosfere u kojoj je njen rad konstantno osporavan.
Od tog trenutaka oko nas preostalih nastao je muk. Isključena iz svake komunikacije, bez odgovora na mejlove koje sam slala, preuzela sam taj posao na sebe, radeći ga više od mesec dana bez ijedne povratne informacije od nadređenih. Ćutali su svi dok su iza naših leđa dovođeni drugi fotografi kao da fotografkinja koja je tu zaposlena i sedi pored mene ne postoji. Pripremali su teren za oduzimanje dela po dela naših poslova, uključujući i društvene mreže.
Kada se danas zapitam šta me je u tim trenucima pokrenulo da nas prijavim za izbor TOP 50 i najbolji Instagram nalog, ni sama nemam objašnjenje. Intuicija da, bez obzira na sve, to moram da uradim bila je jedino što sam tada imala.
Dolazila sam na posao svakog jutra uprkos tome što sam počela da osećam fizičke posledice stresa. Suočavala sam se sa poremećajem sna već dugo, usledili su gubitak apetita, aritmije, nedostatak snage da ustanem iz kreveta. Ipak, verovala sam da kao neko ko je na najodgovornijoj poziciji moram da budem primer i pomognem članovima tima koji su se osećali podjedanko loše. Na žalost, svesna da sam u tome potpuno nemoćna, slomila sam se i sama. Kada mi je javljeno da smo dobili nagradu za najbolji instagram profil već sam bila na bolovanju i pod terapijom. Nikog osim Jovane nije bilo ko bi je preuzeo. Nažalost, shvatam da niko drugi iz kompanije nije ni želeo da je preuzme. Nije želela ni Jovana. Jasno je stavila do znanja da ne želi u tome da učestvuje kada nema svih onih koji su zaslužni za to priznanje. Nisu je čuli, ni razumeli. Dobila je zadatak da je preuzme, ostalo je istorija.
Kao zaključak ove izjave, želim da vas zamolim da još jednom pažljivo pogledate snimak njene izjave, ne čitajući senzacionalističke naslove. Jovana nije optužila “P….S….“ za mobing. Niti u jednoj rečenici nije se deklarisala ni kao žrtva mobinga. Neću ni ja, jer nisam stručna za takve ocene. Neka oni koji jesu kažu kako se ovo zove i ja ću u ime celog tima pristati da prihvatim bilo koji drugi termin.“
P.S. U ovom trenutku u sektoru marketinga ostala je još samo koleginica grafički dizajner. Preostala, od dvoje fotografa, u procesu je potpisivanja raskida ugovora o radu kao tehnološki višak. Jovana i ja smo na bolovanju. Ne mogu a da se ne zapitam da li je teže njoj koja je ostala ili nam“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
