299
Švajcarska je nedavno proglašena za najbolju zemlju na svetu, a tome u prilog govori i iskustvo Amerikanke koja se s porodicom preselila tamo.
Švajcarska je treću godinu zaredom na vrhu liste najboljih zemalja na svetu koju objavljuje U.S. News & World Report. Srbi koji tamo žive otkrili su i neke manje dobre strane, a sad je Ejmi Ejvs Čelendžer za Busines Insider podelila svoje iskustvo preseljenja u Švajcarsku, gde joj se preokrenuo čitav život.
„U 2016. godini moja porodica je bila željna promena. Bilo nam je teško da pronađemo inkluzivnu školu za mog 9-godišnjeg neurodivergentnog sina, koji je bio depresivan zbog godina maltretiranja i isključenosti. Na TV-u, političari su nastavili da se bore protiv bilo kakvih mera zaštite od oružja četiri godine nakon masovne pucnjave u Osnovnoj školi Sendi Huk, nedaleko od moje kuće. Neposredno pred predsedničke izbore, poslodavac mog muža ponudio mu je priliku da se preseli u Švajcarsku. U početku se ovaj potez činio previše divljim da bi se razmatrao. Ali kako su političke tenzije u SAD nastavile da rastu, osećali smo se samo depresivnije i izolovanije. Porodice i prijatelji su se svađali oko toga kako treba voditi državu, a mi još nismo našli školu za našeg sina. Do kraja godine moj muž je prihvatio ponudu i zvanično smo odlučili da se preselimo u inostranstvo“, navodi Ejmi.
Brzo su, zbog posla njenog muža, dobili boravišnu dozvolu za život u Švajcarskoj i zdravstveno osiguranje, a našli su i međunarodnu školu koja je bila voljna da radi sa njihovim sinom. A kada su stigli u brdoviti švajcarski kvart blizu Ciriškog jezera, srdačno su dočekani od strane međunarodne zajednice.
„Svuda oko mene bile su porodice iz Afrike, Azije, Evrope, Bliskog istoka i Južne Amerike koje su takođe bile novi imigranti“, primetila je, a takvo okruženje potrudilo se da joj olakša i privikavanje na novu sredinu. „Kada sam se gubila po parkiralištima, tunelima i uličicama i stalno pogrešno tumačila kulturološke signale, očekivala sam da ću biti izgrđena, ali nisam. Naša međunarodna zajednica davala je korisne savete. U danima kada sam bila beznadežna u učenju nemačkog, nisam mogla da otključam kolica sa namirnicama ili nisam uspevala da protumačim etikete na kutijama sa žitaricama, neko je bio tu da pomogne. Iako su se naše poreklo i vera razlikovali, ujedinili smo se u opštem strahopoštovanju prema našoj novoj, prelepoj zemlji“.
U predgrađu Konektikata gde je Ejmi živela s porodicom nije bilo trotoara, biciklističkih staza ni opcija javnog prevoza, tako da su svuda išli kolima. Sloboda kretanja bez automobila u Švajcarskoj je zato pozitivna promena koju prvu ističe.
„Olakšava nam dane i pomaže nam da ostanemo povezani sa prelepom prirodom oko nas. Ovde većina ljudi šeta dugim popločanim stazama okruženim drvećem i grmljem na putu od kuće, škole ili prodavnice. Ako treba da se odmore, pored polja punih srećnih krava nalaze se crvene klupe. Možemo da plivamo, šetamo pse, trčimo i planinarimo skoro svuda. A ako putujemo malo dalje, lokalni javni prevoz je čist, bezbedan i zgodan. Autobuske i železničke stanice nalaze se na svakom ćošku“.
Sledeće što hvali je „zajednička odgovornost za ljude“.
„To znači da je čak prilično bezbedno da se moja deca kreću sama. Nezavisnost se veoma ceni. Često viđam malu decu — koja obično nose jarkonarandžaste prsluke da drugi znaju da putuju sami — kako šetaju trotoarima ili uskaču u javni prevoz da stignu do škole“, ističe Ejmi.
Kaže da će SAD uvek imati posebno mesto u njenom srcu, ali, za sada, to nije mesto koje želi za svoju porodicu. Kad se, ove godine, skoro osam godina nakon preseljenja u Švajcarsku, vratila sa ćerkom na Menhetn, osećala se čudno.
„Zabavljala sam se pokazujući joj našu domovinu, igrajući piklbol u Central parku, posećujući prijatelje pisce, obilazeći umetničke studije, slušajući džez uživo i osećajući nostalgiju za verzijom Amerike koja mi je dugo bila nedostupna. Ali onda sam naišla na barikade ispred Trampovog tornja na Petoj aveniji — ljudi su na ulici vikali jedni na druge o suprotstavljenim političkim stavovima. Nažalost, ta scena je bila jedini podsetnik koji mi je bio potreban zašto sam uopšte otišla“, priznaje Ejmi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
