10
Mlada žena koja se iz Šapca preselila na selo kaže da joj je glavni problem što ne može da se navikne na teme o kojima se tamo priča. Ekipa s Reddita podelila je svoja iskustva.
Tema „Iz grada u selo“ aktuelna je na srpskom Redditu, a korisnica koja ju je pokrenula pozvala je da joj ogovore „ljudi koji su prešli iz grada u selo, a mogu i ljudi koji su živeli nekada u selu“…
„Pitanje je kako navići na život u selu, ljude koji te čim uđu u kuću pitaju „Znaš ko je umro“?“, istakla je već na početku, a onda dala i svoj kontekst.
Kako je navela „33 godina je živela u gradu, poslednje 3 sam u selu, 6,7km od grada. „…Tako da nije baš neka zatucana selendra, ali ne volim to zabadanje nosa u tuđe živote, ima toga i u gradu ali mnogo manje… Jednostavno taj mentalitet ljudi mi uopšte ne odgovara“, priznaje, i nastavlja:
„Juče odem u prodavnicu kad će radnica: „Eto, jesi čula, komšija Sveta uhapšen“. Naravno da sam čula, 10 ljudi me to pitalo, ali što me to zanima?! Ni sa kim se ne družim, ne pijem kafu jer ne bih baš da mi započinje jutro informacijom ko je umro ili uhapšen ili koga žena vara… Kako se navići na te ljude, kako da počnem malo više da se družim sa bilo kim, poludeću sama, muž od 8-18h radi, non stop sam u kući, pokušala sam nekim mlađim komšinicama da naglasim da me tračevi ne zanimaju, ona mi kaže: „E da znaš da si u pravu“, posle 5 minuta: „E jesi čula…“ Nisam ja sad neka građanka niti se foliram nešto, već bih stvarno volela da se više družim, vreme bi mi bar brže prolazilo, ali ne mogu te priče, ogovaranja nikako… Za one koji će prvo pitati što ne radim negde ili nešto – imam malu bebu, a u kući je sve na svom mestu, stoku nemam, čak sam naučila i da cepam drva ako mi zafali i, ljudi, što to oslobađa, probajte“, napisala je.
Njen post na startu je privukao pažnju, a mada bi neki možda očekivali svađu, fokus je ostao na prihvatanju različitosti – u komentarima su ljudi zapravo delili svoja iskustva kad su se našli u sličnoj situaciji, predlagali načine da se uklopi, usmeravali je na druge nivoe posmatranja i funkcionisanja u takvoj sredini.
U nastavku pročitajte neke.
Pročitajte još:
„Joj sve te razumem. Isto sam došla na selo, dedovinu, gde sam već znala ljude, al ih izbegavam iz istih razloga. Jedino s jednom komšinicom koja je starija imam okej odnos i možeš pričati bez tračeva. Moja mama ima isti problem, to je rešila tako što se čuje s drugaricama iz grada kad joj zafali normalan razgovor. Doduše ona nema vremena baš od sitne dece ni da se druži, a i kaže da joj ne fali uopšte. Naučila da hekla, i to joj ispunjava ono malo slobodnog vremena što ima.
Tračeve ne možeš izbeći, pogotovo kad kreneš da sarađuješ sa komšijama. Tipa treba pomoć njima il tebi oko nečega, pa kad im se nešto i dogodi, počeće prirodno da te zanima, možda ne iz zlih razloga kao ostatak sela, ali iz brige. Skoro komšija kog celo selo ne podnosi, niko ne govori s njim, imao nesreću, prevrnuo se traktor na njega, svi su pritrčali, izvlačili ga, odvezli u bolnicu i obilazili ga. Kad sam se udavala, iako nikog od njih ne volim zbog te zlobe, ne mogu da kažem, ceo sokak je učestvovao i pomagao oko hrane, spremanja i organizacije, bez da ih pitaš jer se to u selu podrazumeva.
Hoću da kažem, uđe na jedno izađe na drugo kad krenu tračevi, ali valja održavati odnose jer ti se na kraju dana oni uvek nađu kad ti treba. Dobronamerno ili ne, al nisi sam.“
„Iz grada sam i preselila bih se na selo odmah sad. Do 20te godine sam baš često išla na selo. Obožavala sam da provodim vreme tamo.
Tačno je da ljudi na selu vole da pričaju o drugim ljudima. Da vode abrove. Ali to je normalno. Osim posla, kućnih obaveza, njive i stoke, oni nemaju druge zanimacije. Meni je bilo zanimljivo da ih slušam dok tračaraju međusobno. Ili ispriča meni, saslušam je, pa nastavim dalje svoj život.
To ko je koga varao, je*avao, zaboravim odmah, ali ako je neko umro ili uhapšen, zanima me. Možda je nešto ozbiljno, opasno. Možda toj porodici treba pomoć. Moram da znam šta se dešava oko mene. Prosto, prikupljam informacije.
Na kraju krajeva, može da se čuje i ponešto zanimljivo. Čak i smešno. Seoske anegdote su urnebesne. Bitno je samo kako se ti postaviš i da se potrudiš da ne tračaraju o tebi.“
„Ne živim na selu ali sam nekada živeo, a i dalje imam kuću tamo i idem par puta godišnje. Moja taktika je uvek bila da ih pustim 5 minuta da se ispucaju i onda preusmerim temu na nešto što nam je zajedničko, a zanimljivo. Fazon je što većina (doduše ne svi) ljudi ima nešto zajedničko sa mnom.
Ima jedna baba u selu koja je smaračica do zla boga (ali je dobra u duši zaista hoće da pomogne, ne misli zlo itd. ali joj se desilo da kad je bila mlada izgubila dete..) ali kad svrati do nas kući na kafu, pustim je par minuta da ispriča šta ima i onda je preusmerim na temu koju zajedno volimo. Npr. baba zna da kuva odlično i onda krenem da joj ispričam kako sam napravio ovo jelo, ono jelo pa je pitam kako ona pravi one kolače, ove kolače, siti se ispričamo.
Jednako strastveno priča svoje recepte za jela, torte i kolače kao što priča seoske abrove. Takođe, ta ista baba je na primer volela pre 15 godina da gleda španske serije. I sad pošto ih je gledala svakodnevno jelte onako malo ukačila španski, po neku rečenicu razume, nabada pomalkice i ja joj kupim onaj mini rečnik španski za početnike. U al se oduševila tad, onda uvek kad dođe uzmemo rečnik pa se sprdamo pričamo španski nabadamo i tako.
Doduse ja joj dosta puta kad svrati sa vrata kažem: „E izvini zauzeti smo ovih dana ajd svratiću ja do tebe kad budemo imali malo vremena“ i ona se ne buni, ne dolazi nedelju dve dana pa dođe opet, taman da se malo resetuješ.
Mada u svakom selu koje nije premalo (recimo ako ima preko 500 ljudi) verujem da možeš da nađeš bar 4-5 ljudi sa kojima zaista možeš da se družiš normalno, a sa ostalima tako ponekad.
„To ti je selo. Jedina tema je šta se dešava u komšiluku. Ne znam koje teme za razgovor očekuješ od komšinica. To ti je tračarenje 24/7. Ako nema trača, onda će ga izmisliti. Druge teme su ti šta imaš za ručak i šta ima zanimljivo na poslu (ako radiš).
Živeo sam u u selu udaljenom od grada 3km, proveo mnogo vremena kod babe na selu udaljenom od grada 70km, pa proveo srednju u manjem gradu, pa onda u Beograd. Znaš ti koja su te razlike… U Beogradu ne znam ime prvog komšije 2 godine, videli smo se 3 puta na hodniku. A na selu znaš koje lekove pije komšija 3 ulice dalje od tebe i ko se posvađao juče (a svađu čula komšinica preko puta pa razglasila svima).
Pročitajte još:
Jedno ti garantujem, a to je da nećeš uspeti da im promeniš taj mentalitet. Dobro je što si blizu grada, možda tamo možeš naći drugarice. Ni među muškarcima nije ništa bolje, vrte se teme samo oko fudbala i kladionice.“
„22 godine sam živela u BGu i 3.5god sam na selu, prešla zbog ljubavi što bi se reklo. Oko mene nema ljudi/žena mog uzrasta, jedino mi dečko pravi društvo iskreno, a slobodno vreme provodim na kompu uz igrice, reddit, tako to, čak sam uzela da učim korejski iz dosade, imamo jedan 3d štampač sa kojim se oboje zezamo i pravimo gluposti nama i komšijama i tako nam prolazi slobodno vreme.
Svi oko mene su u tim „pričama“ i zaista se maksimalno isključujemo i dečko i ja iz tih situacija zato što nas zaista ne zanima šta se dešava po zadruzi, ko je koga prevario ili ko koga vara godinama a da je javna tajna itd itd… Ne znam šta je čar u tome niti me interesuje da saznam, sa svima sam fina i tražim neke teme koje su „platonske“ tipa „ah, kako ste se doterali danas, baš Vam fino stoji ova bluza/haljina šta već“ pa onda oni kažu (makar meni se to dešavalo) „ah to je staro tipa 10 godina“ i onda ja povučem temu na „stara vremena“ i teram ih da pričaju kakav im je bio život kad su bili tinejdžeri, neke dogodovštine/nestašluke, pa to nadovezem sa još nečim, kako bi bolje upoznala osobu i tako to…
Ljudi tog mentaliteta vole da pričaju o sebi i svojim „uspesima“ u životu…bitno je da u takvim situacijama nađeš krivinu da okreneš situaciju na nešto što tebi odgovara i započneš tu priču. Barem sam ja tako uspela da se izborim sa tim kad me neko zaustavi na putu ili dođe na kafu.“
„Kao neko ko je odrastao i u gradu i na selu, i na stalnoj relaciji između ta dva, reći ću ti samo gledaj što više svoja posla. Ako ti neko kaže nešto tipa „jel si čula to i to“, samo kažeš kratko „ma jesam, pa šta ćeš“ i sklanjaš se. Ljudi će uvek da pričaju o tebi, čak i da si dobra sa njima, upamti to.
Što se tiče ulaska ljudi samoinicijativno u dvorište, obavezno stavite visoku kapiju i zvono, jer ako jednom dozvolite to, gotovi ste. Ko stvarno ima potrebe pozvaće vas. Negde pročitah da si napisala da ulaze i uzimaju alat, jedan savet, to nipošto ne dozvoljavaj ako „vlasnik alata“ nije kod kuće jer ćeš 1/1 biti kriva ako se nešto desi. Znači alat i stvari lično daje samo onaj ko njima raspolaže. To je mahom to. Srećno!“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
