18
Kopenhagen je ove godine proglašen za najbolji grad za život na svetu i bila je potrebna samo jedna šetnja da bih uočila koliko se razlikuje od Beograda, na primer.
Kopenhagen je bio jedna od najvažnijih stanica na mom nedavnom putovanju kroz Skandinaviju, a vest da je u 2025. godini poneo titulu grada u kojem su ljudi najsrećniji i gde se najbolje živi na svetu dodatno mi je podgrejao očekivanja.
Ok, čitala sam ranije tekstove o tome kako je u Danskoj postignut najbolji balans između posla i privatnog života, te lične priče o privikavanju na specifičan način života u toj zemlji kad dolaziš s Balkana… Ali – razlike u odnosu na život u Beogradu bile su tako uočljive i jasne već na prvi pogled, dok sam kao turista obilazila znamenitosti Kopenhagena, i nije ni čudo što se tamo najsporije stari.
Bicikl je u Kopenhagenu glavno prevozno sredstvo (navodno je u gradu registrovano više bicikala nego stanovnika) i tako se i tretira. Duboko ukorenjena kultura vožnje bicikla podržana je infrastrukturom, uključujući namenske biciklističke staze i puteve, što čini vožnju bicikla brzim, zdravim i ekološki prihvatljivim načinom prevoza.
Na svakoj raskrsnici mogla sam da prebrojim na desetine biciklista – među njima su mlade mame sa sitnom decom u korpama, poslovni ljudi u odelima, bake s torbama iz nabavke, školarci… Ma, svi voze bicikle i tako sam im zavidela na tim sjajnim stazama i tome što su pošteđeni natezanja sa pešacima koji neće da se pomere, vozačima koji toliko žure da neće da te propuste ni na pešačkom ako si na bajsu… Tamo su njihova prava svima poznata.
U Kopenhagenu svuda po gradu ima prelepih zelenih oaza, na momente bih se osetila kao da sam iz prometnog bulevara samo skrenula u gustu šumu i odlutala iz grada, a valjda baš za to i služe, za predah u prirodi dostupan u svako doba. I građani to maksimalno koriste, sami ili u društvu.
Gledala sam te ljude koji po parkovima leže po savršeno zelenoj travi, birajući pre taj luksuz nego sedenje po kafićima, pa čak i klupama, i mislila se koliko retko mi priuštimo sebi takvo opuštanje, a ništa ne košta niti nam je daleko… Doduše, po Beogradu danas sve manje možeš i drvo da nađeš da se zavučeš u hlad, ali to je već teža priča.
Inače, ekološka svest je u Kopenhagenu prisutna bukvalno u svemu, zadivljujuće je kako cene prirodu, a meni je posebno zanimljivo bilo da su čak napravili park i ski stazu na krovu fabrike za preradu otpada.
U jednom parku naišla sam na gomilu odeće koja je samo stajala tako, usred onog zelenila. Pomislila sam da je u pitanju verzija „humanog čiviluka“ (ili „kuka dobrote“), gde građani ostavljaju odeću koja im je višak za one kojima je potrebna, ali bilo je leto… Kad sam prišla, videla sam da je na parčetu kartona ostavljen broj i poruka: „Molim vas da platite“.
Posle sam na isti fazon naletela i u jednoj radnji, sve je bilo otvoreno, a na vratima je stajao broj za one koji žele da kupe nešto i podrazumeva se da će pošteno da plate na račun. E sad samo zamislite kako bi to prošlo kod nas.
Bilo da su u pitanju palate i crkve, šarena Nyhavn luka, nekad na lošem glasu, ili Kristijanija – hipi komuna i „država za sebe“ koja se nalazi u skoro samom centru grada – Danci imaju poštovanja prema prošlosti. Fasade starih zgrada su možda osvežene, namena im je možda promenjena, ali ostale su da svedoče o istoriji grada.
Posebno su ponosni na to kad nekoj staroj građevini daju novu ulogu, a postoji zakon po kojem je zabranjeno graditi zgrade više od 5 spratova kako se ne bi ugrozila silueta grada, pogled na njegove krovove i kupole… A pogledajte Beograd na šta danas liči.
Šta sam još videla u Kopenhagenu, ali i na ostatku putovanja po Skandinaviji, ispratite na Instagram stranici Putničarenje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
