0
"Južnjaci su gostoljubivi ljudi, to nam je nekako u krvi."
St. Peter Stiftskulinarium u Salcburgu nosi reputaciju najstarijeg restorana u Evropi, a verovatno i na svetu. Nagađa se da je otvoren pre 803. godine, a navodno su tu dolazili Kolumbo, Faust i Mocart, kako piše Vikipedija. Danas, tu se održavaju čuvene Mozart Dinner Concert večeri, na kojima se u svečanoj dvorani služe specijaliteti po vekovima starim receptima a uz živo izvođenje operskih arija. Karte za taj ugođaj koštaju oko 100 evra, od gostiju se očekuje da se svečano obuku, a da svako od njih dobije tretman kakav očekuje na jednom takvom događaju – pobrine se gospodin Bata Jović iz Leskovca.
„Ja sam se rodio u južnoj Srbiji, Grdelica, Leskovac. S 18 godina sam krenuo u svet, a to je značilo – do Opatije. Tamo sam upisao hotelijerski fakultet, završio, počeo raditi, živeti, zaljubio se u more… I onda je došao rat. I zato što sam hteo da živim na moru, sad živim u Salcburgu. Došao sam 1993. u restoran i počeo kao nosač tanjira. Pa sam bio šanker, pa sam bio konobar, pa natkonobar, pa mrežni administrator i zadnjih 20-ak godina menadžer restorana“, kratko nas je uputio u svoju priču kad smo nakon završene večere stali da popričamo s njim.
Nekoliko sati ranije pozdravio nas je na srpskom, pobrinuo se da dobijemo „najbolji sto“ i dodelio nam za konobara jednog od „naših“. Dok smo ga gledali kako s osmehom ćaska s gostima, uspevajući da svakom stolu posveti pažnju, bilo nam jasno da je na poziciji koju i te kako zaslužuje.
„Ja sam znao da ćete vi doći večeras, imam listu. Isto tako gospođa kojoj smo poslužili kolač nije znala da ja znam da ona ima rođendan i to je bio trenutak koji je njoj, ali i čitavoj sali, ulepšao veče. To su te neke sitnice kojima pokušavam ja i najčešće uspevam da ulepšam ljudima boravak ovde. Ali vrlo teško da bih ja mogao da dam maksimum od sebe da nisam među gostima, prisutan. I ljudima znači, neko je tu, neko se brine da to sve ispadne kako treba“, objašnjava nam, a onda sa smeškom zaključuje da se „južnjaci inače profilišu u toj branši, kao ljudi koji se brinu o gostima u restoranu“. „Južnjaci su gostoljubivi ljudi, to nam je nekako u krvi. Nema šanse da nas promaše“.
A kako je s drugima iz naših krajeva? Salcburg je jedan od gradova u kojem se bukvalno na svakom ćošku može čuti srpski jezik, pa se stiče utisak da ima posla.
„Hrvati ne vole da dođu u Austriju, Nemačku, njihove destinacije su Kanada, Irska, mogu to kao punopravni članovi EU. U Hrvatskoj na moru, u Rijeci, rade ljudi iz Srbije i S. Makedonije. Znači uvek je to pomeranje. Isto tako u Austriji u poslednjih 20 godina nema Austrijanaca koji će raditi na šanku ili koji će prati sudove. Oni traže druge poslove. Ali s obzirom da je EU sad otvorena, onda je ponuda radne snage ogromna. I niko ne želi da ljudima iz Srbije ili Bosne ili S. Makedonije da radnu dozvolu. Osim Hrvata. Tako da nema puno naših ljudi. Ja imam pozitivno iskustvo, posebno s ljudima iz Srbije, jer su izuzetno motivisani da rade. Ja uvek pokušam, ali od 10 jedan dobije radnu dozvolu i ti koji dođu rade dobar posao“, kaže nam gospodin Bata i otkriva nam „trikove“ koji iz njegovog iskustva pomažu u ugostiteljstvu.
„Vrlo je važno poznavati jezike. Ja sam kroz svoj neki rad, a i kroz život, sad došao u situaciju da mogu da se služim sa nekoliko svetskih jezika. Engleski, nemački, francuski, italijanski, ruski i svi naši jezici, i poljski, češki, slovački, bugarski… Nije problem. A drugi fazon je u tome da na još 5-6 jezika znam da kažem „Dobro veče“, „Ljubim ruke“, „Imate lepe oči“, „Prijatno“, „Pazite stepenice“ , „Nadam se da ste imali prijatno veče, da ste se lepo proveli s nama“… To je prva stvar.“
Pročitajte još:
„Druga stvar je osmeh. Susresti ljude, otvoreno osmeh… Postoje treninzi za to. Znači, kad vam pokažem dlanove, ne postoji nikakva opasnost“, navodi šireći ruke u položaj s kojim nas je i dočekao. „Dakle, ruke treba držati ovako otvorene, gledati otvoreno u oči, uspostaviti kontakt, smešiti se i pokazati da radujete tome stvarno što su tu… Tako se lomi led. Vidite, kad ljudi dođu, mi smo potpuni stranci. Što znači – što ne poznajem, plaši me. Što me plaši, ne volim. Znači vrlo loša izlazna situacija. I u trenutku, kad dođu Amerikanci, ja kažem ovde s vaše desne strane je toalet ako hoćete da napuderišete nos, i oni krenu da se smeju. I kažeš da imaju jako lep sto, mada svi imaju jako lepe stolove, ali dobro. To je kao Kazanova što je radio, za njega su sve žene bile prelepe. I činjenica je da svaka žena ima nešto lepo u sebi, a kada čovek to pokaže onda se žena oseća jako lepo“, zaključuje gospodin Bata.
Za kraj ga pitamo i kakav je život u Salcburgu.
„Moj život se odvija uglavnom u restoranu. Kad sam slobodan, sednem u auto i onda sam u Rijeci. Ili u Beču – u Beču je ćerka, u Rijeci supruga. Ili one dođu ovde. Uglavnom, to je porodični život. Ili, poslednjih 15 godina, najmanje 4 nedelje provedem u porodičnoj kući koja je sad moja kuća u Srbiji. Pored reke… Sad ću da vam pokažem da vidite kakav pogled imam“, govori i već iz džepa vadi mobilni telefon, u kojem čuva fotografije svoje idile. Negde tamo, kod Leskovca, mnogo drugačije od blistave dvorane St. Peter Stiftskulinariuma.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
