8
Stalno idem na buvljak u potragu za blagom. Često, međutim, budu dovoljna i osećanja i sećanja u koja me bace ostaci stare Jugoslavije na koje se usput saplićem.
„Enciklopedija Jugoslavije, R-Srbija“ pisalo je na knjizi koju sam jedva izvukla iz gomile knjiga razbacanih po mokroj i blatnjavoj prostirci, zgužvanih između fino složenih starih cipela i lekova kojima je prošao rok trajanja. Prepoznala sam je na keca, mislim da smo svi odrastali sa tih osam knjižurina na polici koje su uvek delovale suviše dosadno da bismo ih otvorili. Sada, bačenu u „izlog“ čuvenog Zemunskog buvljaka, iz nekog razloga sam poželela da zavirim…
Prodavac je odmah reagovao: „Male knjige 100, velike 200. A bogami ta ti je 500 dinara. Imam ovde još takvih ako hoćeš, ako ćeš više komada daću ti specijalnu cenu“.
„Ne, hvala, drugi put, ne mogu sad da vučem“, objasnila sam. Istina je da mi nije padalo na pamet da kupim, te knjige i dalje stoje na polici kod mojih. I dalje ih niko ne otvara.
Ipak, čini se da ih mnogi izbacuju u poslednje vreme, nije ovo prvi put da sam ih registrovala. Inače ostaci Jugoslavije nisu neka retkost na buvljacima, izviruju ispod polovne odeće, iz prašine, musavi, ali dostojanstveni, i prizivaju nas… Da se setimo? Nisam nešto jugonostalgična, jedva da sam ukačila neslavni zalazak vremena kad se toliko bolje živelo i kad su nas svi voleli.
Međutim, kao klinka sam najviše volela da pijem mleko iz te smešne šolje s kravicom koja mi sad „trepće“ izvrnuta pored neke narodnjačke ploče, verovatno iz istog perioda. I na tom ogromnom radio aparatu Nikola Tesla, koji se sad prodaje za 1000 dinara („ali možemo da se dogovorimo“), slušali smo muziku kod babe na placu, ili bar pokušavali – nije bilo stanice koja nije krčala. Ni ne pokušavam da se cenkam sad, znam da mu nema spasa, ali lepo mi kad ga vidim, makar i tako raspadnutog.
Pročitajte još:
Nije mi lepo kad vidim one crvene novčanice s gomilom nula, njih se i sećam iz devedesetih. I ne pitam koja im je sad cena, nek ih čuvaju u muzeju, ne želim suvenir iz jednog tako strašnog perioda.
U potpuno druge misli uvlače me crno-bele fotografije razbacane po ivicama prostirke, sa sve onim legendarnim crvenim pasošima koji su otvarali sva vrata. Čoveče, uspomene na ceo nečiji život. Ko to prodaje? Ko to kupuje? Zadrhtala mi je ruka dok sam otvarala da vidim ime i fotografiju. Potrudila sam se da ih odmah zaboravim.
U sledećem trenutku, duhove zaboravljenih ljudi razvejao je zlatni profil Josipa Broza Tita na plaketi JNA. Nemam pojma koliko je to nekad vredelo, sad mi je prodavac dao cenu 10 evra. Verovatno bi spustio, ali me u startu nije konstatovao kao ozbiljnu mušteriju za tako nešto.
Na buvljaku se cene dodeljuju u trenutku, prvenstveno na osnovu procenjene zainteresovanosti potencijalnog kupca. Za većinu prodavaca ono što prodaju nema neku realnu vrednost, važno je koliko para ste vi spremni da date.
Međutim, kad malo bolje pogledate, posebno ako pratite te tragove prošlih vremena, lako ćete prepoznati i onu drugu vrstu prodavaca polovne robe. Ljude koje je život doveo do toga da na ulicu izađu sa delićima sopstvene istorije. I kod njih je Jugoslavija na sniženju, ali je čuvaju i prezentuju kao malo blago.
Značke s petokrakom uredno su složene po veličini i važnosti. One staklene posudice, koje su mi uvek bile grozna asocijacija na te stare vitrine socrealističkih stanova, cakle se na dnevnoj svetlosti.
Pročitajte još:
Dok ti mirnim glasom izlažu istoriju narandžaste pisaće mašine, čuješ nostalgiju za prošlim vremenima i nemoć u ovim.
Često negde sa strane primetim zatvorene kutijice, slutim neke medalje ili komade nakita. Nikad ih ne pitam šta je. Znam da bi ih bolelo da prodaju ta svoja blaga, pretpostavljam da za njih nemaju cenu. E, u očima tih ljudi su najdirljiviji „ostaci“ stare Jugoslavije koje možete naći na ovakvim mestima.
*
*
*
*
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
