0
Pravoslavni vernici, čija crkva poštuje stari julijanski kalendar, Božić, rođenje Isusa Hrista, proslavljaju 7. januara.
Prethodi mu božićni post, koji traje od 28. novembra do 6. januara. Post proslavlja Boga i njegove svete. Takođe, služi da se očisti duša i telo od telesnih i duševnih strasti. Post podrazumeva molitve i činjenje dobročinstava, uzdržavanje od loših misli, želja i dela, kao i uzdržavanje od mrsne hrane.
„Najviše sam se radovala Božiću dok je moj ujko Aco bio živ. Najdraže mi je bilo da odem u Balugu kod njega, budući da sam odrasla bez oca i majke. Tamo su mi bile sestre koje najviše volim, a ujna je grejala rakiju i vino na Badnji dan“, priča Buba Karović. Ona se priseća da je ujna uveče unosila slamu i bacla orahe, bombone i druge poslastive pa je sa sestrama Marijom i Mirjanom kupila to iz slame.
„Kasno se postavljala večera, isključivo sa posnom hranom, a ja i sestre smo čekale da prođe ponoć kako bi ujko iz furune izvadio prasence pa bismo probali vrelo pečenje“, kaže naša sagovornica.
Pročitajte još:
„Božićni rituali su opstali zahvaljujući srpskom selu, tamo se i danas upražnjavaju nepromenjeni, u izvornom obliku“, kaže za naš portal etnolog Narodnog muzeja Čačak, Snežana Šaponjić Ašanin.
Najradosniji hrišćanski praznici, Božić i Badnji dan koji mu prethodi, vezani su za rođenje Isusa Hrista, bogočoveka i spasitelja ljudskog roda, a crkve koje primenjuju julijanski kalendar ih obeležavaju 6. i 7. januara. Ovi dani u Srba vezani su za brojne i raznovrsne običaje u kojima se prepliću pravoslavni hrišćanski i stari paganski običaji i značenja, koji čine jednu od osnovnih kulturnih osobenosti našeg naroda.
„Badnji dan i Božić obiluju obredima i običajima. Mnogi su potekli iz predhrišćanskog razdoblja koje je crkva prihvatila i zaodenula u pravoslavno ruho. U tome leži krasota božićnih običaja, jer je rodjenje isusa Hrista samo po sebi velika svečanost, a poseban značaj i lepotu dobija kada mu se doda izvornost srpskog naroda“, navodi kustos – etnolog.
Namena božićnih rituala i simbolike jeste da podstaknu snagu Sunca, koja je najslabija tokom zime. Najvažniji simbol Božića je badnjak, koji se seče na Badnji dan, u ranim jutarnjim satima, pre izlaska sunca. U šumu se često kretalo svečano, uz pucanj oružja, kako bi se proslavio i najavio radostan praznik. Obavezno se nosilo žito, kojim se darivalo božićno drvo i vodilo se računa da ono bude bogato lišćem, kako bi godina bila rodna.
„Prema badnjaku se ophodi kao prema živom biću i osobi. Nazdravljalo mu se dobro jutro i čestitao Badnji dan i Božić, i pozivao se da kao najdraži gost pođe kuči čoveka koji je došao po njega. Prilikom seče okretalo se ka istoku, drvo se posipalo, darivalo žitom, a badnjak se nije smeo dodirivati golim rukama, kako se ne bi oskrnavio, pa su rukavice bile obavezne. Potom se donosio pred kuću, prislanjao uz ulazna vrata do večeri, kada se unosio u kuću“, objašnjava Šaponjić Ašanin.
Drvo se unosilo sa slamom, koje je simbol hrišćanstva, jer se Hristos rodio u jaslama, ali ima i pagansko značenje. Ona je simbol hleba i žita, i treba da obezbedi dobre prinose od čega zavisi opstanak porodice i čitavog čovečanstva. Badnjak se posipa žitom, daruje orasima, voćem, šećerom i drugim poslasticama, koje su skupljala deca, a ti darovi treba da garantuju berićetnu godinu.
Etnološkinja navodi da se badnjak nalagao na ognjište, kako bi se iz njega stvorio novi život, a nad njim se bdelo čitavu noć, mazan je medom i celivan, i ukazivana mu je velika čast kao uvaženom gostu.
„Rano ujutru na dan Božića u kuću je dolazio položajnik, koji je bio jedini gost, jer je ovaj praznik porodični. Njemu su davani pokloni, a on je zauzvrat nalagao parče badnjaka, džarao vatru i ručao sa ukućanima, jer se od njega očekuje da porodici donese sreću i napredak. Zato se vodilo računa da položajnik bude srećan i napredan čovek, kako bi svoj berićet preneo kući u koju dolazi, iako bi trebalo da bude slučajan gost“, dodaje ona.
Za Božić se prinose žrtve u vidu obrednog hleba česnice i životinje, najčeće praseta. Česnica je simbol svega onoga što je donela prethodna godina, kako bi nastupajuća bila bogatija i srećnija. U nju se stavljaju novčić i simboli vezani za zdravlje i napredak, pa se očekuje da će članovi porodice biti uspešni u različitim poslovima, u skladu sa predmetom koji su izvukli iz česnice, zrnima pasulja i grančicom, koji se odnose na ratarstvo i stoku.
Najradosniji srpski praznik je poslednji, 40. dan velikog božićnog posta, kada se svi pripremaju da se ritualno omrse u ranim jutarnjim satima. Svečani ručak treba da bude veoma bogat, a obavezan deo je bilo i pečeno prase, kao žrtvena životinja. Povodom proslave Hristovog rođenja čitave porodice su zajedno odlazile na liturgiju u crkvu.
Šaponjić Ašanin podseća da su se Božiću najviše radovala deca, kojoj se tada posvećivala velika pažnja i dozvoljavano im je da čine ono što im je tokom godine inače zabranjeno.
„Od starijih ljudi se može čuti da im je to bio najradosniji dan u detinjstvu. U seoskim sredinama priređivane su i božićne vožnje zapregama čitavih porodica, a ukoliko je bilo snega korišćene su saonice“, ističe ona.
Međutim, ovi običaji i obredi delimično su izmenjeni poslednjih nekoliko decenija, usled ubrzane urbanizacije i modernizacije srpskog društva, pa su se u izvornom obliku očuvali pre svega na selu.
„Mnogi za Badnje veče odlaze u staru kuću koju su odavno napustili, kako bi na otvorenom ognjištu naložili vatru i oko nje okupili porodicu. U gradovima ima odredjenih promena, ne mogu svi ići u šumu i seći badnjak, već ga kupuju. On se ne može nalagati u stanovima, ali mnogi makar jednu grančicu sagore iznad sveće i tako zadovolje osnovnu formu“, zaključila je za Novu Šaponjić Ašanin.
