0
Ona je uvek tu. Svakog dana je viđaš, ali je nikad ne pogledaš. Ona brine da imaš toalet papir i sapun kad ti treba. Ona počisti za tobom. Ona ti kroz prozorče pruži žvake i cigare. Ona ti pruži poklon za voljenu osobu. Ona ti skuva kafu i posle opere šoljicu, jer ti nemaš vremena... I sledećeg puta pogledaj je pravo u oči – ona je možda najjača žena koju znaš.
Neke žene koje svakodnevno susrećemo, zapravo nikad zaista ne vidimo. Poslovi kojima se bave učinili su ih „nevidljivim“. To su poslovi koji nisu ni laki, ni inspirativni, u kojima bi se mnogi osećali loše, a koje dodatno otežava činjenica da su žene. Da li ste se ikad zapitali koje su njihove priče? Mi jesmo.
ONA izdržava bolesnog muža i troje dece
Mnoge muškarce u susret 8. martu put navede do Goce Jovanović (55), koja već dve decenije prodaje cveće na beogradskim ulicama.
„I bez praznika, cveće je ukras, ljubav, vole ga ljudi, kod nas se najviše cveće kupuje. Obično muškarci kupuju ženama ruže, neke ovako ukrasne, lepe“, uz široki osmeh Goca nam predstavlja svoj „specijalitet“ za ovu godinu – crvena ruža uokvirena sitnim belim cvetićima, s roze mašnom. Hvali nam se kako da nekad zna i po 3.000 narcisa da proda, a njeno omiljeno je „prolećno, livadsko cveće“.
Goca ne dobija cveće.
„I meni suprug nešto kupi za 8. mart, obično nešto što poželim za kuću“, stidljivo nam otkriva. U razgovoru saznajemo da joj je suprug ozbiljno bolestan, nezaposlen, i da Goca već godinama sama izdržava njega i njihovo troje dece.
„Socijalni problem“, dobacuje njena koleginica, koja takođe prodaje cveće u tom kraju.
Goca se ne da zbuniti ni isprovocirati.
„Da, celu porodicu izdržavam. Radim od jutra do mraka, kao tri smene kad bih radila u preduzeću. Inače, ja sam ranije radila u jednoj školi kao čistačica. Onda su me otpustili. Posle sam pokušavala da se zaposlim preko biroa, ali nema posla“, priseća se.
Pitamo je šta joj kod ovog novog posla najteže pada kao ženi. WC, kaže, nije problem, u blizini ima javni, a kad je zatvoreno, „platim u kafani“. Komunalci je maltretiraju, a dok to izgovara refleksno se osvrće iza sebe. Ipak, najteže joj je, kaže, da stoji tako dugo…
„Zimi je neizdrživo, ali šta ćeš. Teško je ženi. Mislim da bi žena trebalo da ima veću platu ako se zaposli, jer ona onda sve radi i u kući i van kuće. Ja isto tako radim, zato što mi je muž bolestan. Dok je bio zdrav on je sa mnom sve radio.“
Nema Goca više, čini se, očekivanja od svog muža, ali svojoj deci želi bolji život.
„Svojoj ćerki želim sve najlepše, da završi školu, da postane neko i nešto. Ja bih volela da postane medicinska sestra ili da radi u nekoj prodavnici, da ima svoju platicu i da je mirna“, smeška se Goca.
ONA je podigla tri ćerke
Vera Šišić (59) je higijeničarka u beogradskom javnom WC-u.
„Posao kao posao, svaki je na svoj način težak i napet, ali čovek se navikne. Kad mora – mora. Kakvi se poslovi rade, ovo i nije težak posao“, sleže ramenima uz osmeh. „To ti je kao neko čuvanje objekta, paziš da se nešto ne ošteti, izlomi, tu si da oribaš, očistiš i to je to.“
Vera ostavlja utisak žene kojoj ništa nije teško. Posao koji mnogi ne bi poželeli obavlja već 30 godina. Dok priča o tome, blago se smeši ukrštajući ruke. Nosi dva starinska prstena i uredno namazan zeleni lak za nokte. Otkriva nam da je nekad radila u Zelenilu.
„Radila sam na terenu – sređivanje parkova, okopavanje, sadnja cveća… Ali onda sam se razbolela, stradala mi je kičma, bubrezi, pa sam ovde prešla“. Ima, kaže, još malo do penzije, „ako opet nešto ne promene“.
Na temu pozicije žene u srpskom društvu smešak joj nestaje s lica, a ruke se raspliću.
„Mi najmanje glasa imamo. Mnogo toga nam nedostaje. Društvo se mnogo loše odnosi prema nama ženama, opterećene smo i poslom i kućom i uopšte u životu“, konstatuje.
Ljudi ulaze i izlaze, neki priđu da je pozdrave, većina samo projuri.
„Ima dobrih i ima loših. Ima ljudi koji uđu, završe svoj posao, ostave sve tako i odu. To je nekultura, to je kućno vaspitanje. Ja mislim da ako u kući nešto ne funkcioniše kako treba, neće ni bilo gde. To važi i za aljkavost i prljavštinu“, ističe Vera.
Uzdržava se od toga da navodi konkretne slučajeve kad se osećala loše na svom radnom mestu, ali između redova hvatamo mnogo toga.
„Na svakom poslu ima problema i nezgoda. Ja u suštini ne diram nikoga, strogo vodim računa kako s kim i šta, a ima svakakvih… Ali njih imate i na ulici, i u prevozu, ne samo na radnom mestu. Ja gledam da ignorišem i jednostavno na lep i kulturan način se odnosim prema svima, ne želim da dolazim u konflikte. Za 30 godina na ovom radnom mestu svega se nagledaš. Najgore je bilo kad su bile one demonstracije, za vreme rata, tad je bilo svega i svačega. Lupanje, iživljavanje, pretnje, psovke… Mislim, to se dešavalo i na ulici, a kamo li na zatvorenom prostoru. Ali, kažem vam, uvek sam gledala sam da izmaknem, da se ne nađem u neprijatnim situacijama. Da sebe sačuvam.“
Uspela je Vera da sačuva i sebe, i svoje tri ćerke. Oči joj sijaju dok priča o njima.
„Njih tri su se poudavale, sve su u solidnim brakovima i imaju decu. Sedmoro unučadi imam.“
Pitamo je koja je najvažnija lekcija kojoj je naučila svoje ćerke.
„Rekla sam im da vode normalan život, da sa svojim bračnim drugom budu u najboljoj komunikaciji, da vode računa o deci, ali da zadrže svoj radni odnos. Bez obzira na to da li im suprug radi ili ne radi, donosi ili ne donosi, one moraju da imaju svoje finansije. Bar što se mene tiče. Mislim da je to normalno. Kolika god da je plata, ona ju je zaradila. I eto, jedna radi u vešeraju, druga u Soko štarku, treća u agenciji za spremanje poslovnih prostora. Svaka ima svoju platu“, ponosno naglašava.
ONA nije pristala da trpi
„Nisam vam ja tipična žena za tu priču“, u startu nam je objasnila Dragana Stanković (65), koja prodaje suvenire na Kalemegdanu. „Ja nemam šefa, pa da mi bude nešto problematično, ja sam sama svoj šef. Problematični su uslovi rada. Problematični su ovi ljudi koji pevaju na ulici po ceo dan, a nemaju dozvolu. Smetaju i turistima i meni. I nepristojno je nasred Kalemegdana da bude muzika koja nije adekvatna ovom kulturnom prostoru“, žali nam se ukazujući na uličnog muzičara udaljenog svega nekoliko metara od njene tezge koji improvizuje neku turbo-folk pesmu.
S ostalima se, kaže, lepo slaže, „svi smo u istom loncu“. Zimi radi svakog dana od 9 do 16, leti od 8 do 20. I tako već 20 godina.
„Uslovi su teški, ali težak je i život u današnje vreme, kad čovek nema neke velike prihode, a najmanje vam je potrebno hiljadu evra mesečno da biste živeli normalno. A vi nemate to. Sad, to što ja pristajem na ove uslove, to je neka druga stvar, kad nisam našla nešto drugo“, kaže Dragana Stanković.
Ona je penzionerka, a nekad je radila kao urednica jednog stručnog časopisa. S raspadom Jugoslavije, ta priča je propala. Sad sama oslikava razglednice i magnete koje prodaje, a kaže da je najveća atrakcija novčanica od 500 milijardi iz 1993, kad je bila najveća inflacija. Upravo tu novčanicu zagleda tamnoputi mladi turista kojem se obraća na engleskom jeziku i strpljivo mu predstavlja svoju ponudu.
„Moja mama je radila ovde, Olga, svi su je znali, bila je legenda Kalemegdana. Preminula je prošle godine, a radila je do svoje 88. godine. Stalno je govorila: ‘Život je preda mnom'“, priseća se Dragana uz smeh. I ona će, kaže, raditi dokle god može da izdrži ili dok ih ne oteraju. Ima ćerku, „na doktorskim studijama je, pa će uskoro i ona valjda početi da radi“.
Na pitanje o položaju žena upućuje nam upitan pogled kroz naočare za sunce.
„Ja mislim da žene treba da se bore za svoja prava, a ne da im ih neko da na tacni. Ako žena oseća da je ugrožena, treba da se pobuni. Žene same pristaju i trpe neke stvari. Ali ako je borac, neće“, naglašava. Povlači dim cigarete i nastavlja ozbiljnim tonom: „Žene su ugrožene u braku sa nasilnicima, sa agresivnim ljudima, s muškarcima koji kao da nisu odrasli, kao da nisu pravi muškarci, nego imaju neke teške komplekse, i onda ako ih žena slučajno ostavi, oni je ubiju. Ponašaju se kao da je žena njihovo vlasništvo. Ja se nisam susretala s tim nasiljem, imam dobre odbrambene mehanizme, ali znam dosta žena koje jesu. Ja bežim čim osetim neku dozu agresije, ne želim uopšte da komuniciram s takvim ljudima. Kažem vam, ja nisam pravi primer za položaj ugroženih žena kod nas. Mislim da sam ja i kao mlada bila avangardna, nisam htela da pristanem na te neke patrijarhalne odnose, da živim s nekim ko mi ne prija, da trpim neki teror, nego sam se sama borila da stvorim sebi egzistenciju, da ne zavisim ni od koga. Mislim da ekonomska zavisnost nosi i sve druge zavisnosti“.
Jedan muškarac je ipak uspeo da je osvoji.
„To je čovek s kojim imam dete. Kad sam dobila želju da se ostvarim kao majka, njega sam izabrala. On mi je najviše prijao duhovno, nije bio materijalni momenat u pitanju. Nisam ona koja bi živela s nekim i pristala na sve radi egzistencije. On je bio nešto izuzetno. Preminuo je 2011. godine“, izgovara i gleda u daljinu.
ONA je izgradila svoj život od nule
Vanja Zarić (39) dočekala nas je uznemirena.
„Doživela sam da mi kolega kaže da sam nevidljiva, da ne shvata svrhu mog postojanja. A svrha mog postojanja posle dva dana nedolaska na posao postane toliko očigledna, u kuhinji nastane potpuni haos“, priča Vanja u dahu. Vanja je kafe kuvarica u jednoj velikoj kompaniji.
„Da se razumemo, pranje šoljica nije bio moj izbor. Moj san je bila policijska akademija. Ali su tad primali na 100 dečaka 3 devojčice. I znalo se ko su te tri devojčice, nisu one bile ni najbolje, ni najuspešnije, ni najbolji đaci, ni najbolji sportisti, samo su imale jaču vezu. Ja nisam imala vezu i nisam imala nikakvu šansu da ostvarim taj svoj san. Sad kako su godine prošle, mislim da je i bolje, jer i taj sistem je truo, a ja sve mogu da izdržim osim nepravde“, objašnjava nam Vanja.
Nažalost, nepravde je nisu zaobišle u životu.
„Kad je trebalo da završim fakultet nisam imala novca, posle sam krenula da radim privatno, imala sam svoju firmu, uvozili smo garderobu. Bila sam vrlo uspešna kao prodavac, zezali su me da bukvalno mogu da prodam bilo šta. Bila sam ispunjena. Oformila sam porodicu, dobila ćerkicu i više me nije zanimao fakultet, sebe sam nadograđivala na drugi način, učila sam kineski i francuski jezik, bavila se fotografijom, imala sam razna interesovanja i ulagala u sebe na taj način. Ali onda se desilo šta se desilo…“, prisećanje prati težak uzdah. „Mnogo je teška priča, ali desilo se to da sam ostala na ulici sama sa sobom i svojim životom i sa 34 godine krenula sa čiste nule. Bukvalno. Nisam imala stan ni posao ni prijatelja ni rodbinu. Potpuno sama. A kad nemaš novac, sva vrata na koja pokucaš su ti zatvorena. Posebno kad vide da je žena sama i nemoćna. I tako me je sa 34 godine život naterao da prihvatim posao koji god da se nudio“.
A kakvi se poslovi nude kad počinješ od nule?
Pročitajte još:
„U restoranu u Skadarliji su tražili nekog da pere čaše, prijavila sam se, a gazda je rekao ‘matora je’. U tom trenutku ja imam 35 godina, a on kaže da sam matora da perem sudove. Onda je tražio moj profil na Fejsbuku da vidi i ipak me pozvao na razgovor. Otišla sam samo da bih mu dala do znanja da ne želim za takvog gazdu da radim. Postoje mesta na kojima sam radila, gde sam bila dobro plaćena, ali sam odlazila, jer ne postoji novac kojim mogu da me plate da bih trpela ponižavanje“.
Ne želeći da menja svoj sistem vrednosti, Vanja je nekad morala da radi i po dva posla da bi mogla da preživi mesec. Usput je naučila da nema jednakosti. Da „više niko ne gleda kakav si čovek“. Još manje kakva si žena.
„Od žene se u ovoj zemlji s ovim mentalitetom očekuje da zarađuje dovoljno, da donosi novac, a i da kod kuće radi sve. U većini slučajeva ima nekog muškarca koji leži kod kuće i govori joj: Izvoli, izbori se, sposobna si. Podrazumeva se da žena ima četiri ruke. U nekim sferama se položaj žene malo poboljšao, ali u suštini je potpuno isto, kao da je niže biće… Svaka žena bi volela da ima pored sebe uspešnog muškarca koji će da joj obezbedi lagodan život i na koga može da se osloni. Ali žene se danas uglavnom isključivo oslanjaju samo na sebe“, smatra Vanja.
Što se tiče snova, sad ima samo jedan.
„Ja, prosto, želim da jednog dana stanem pred svoju ćerku i da joj kažem da sam ipak uspela nešto u svom životu.“
ONE koje ne pričaju
Hteli smo u ovaj tekst da uključimo još mnogo žena. Nisu želele da govore.
Radnice u trafikama samo su odmahivale glavom, odgovarajući da ne mogu da pričaju dok su na radnom mestu. Potpuno isti odgovor dobili smo od njih šest. Neke od njih smo po prvi put zaista videli kroz prozorčić uokviren žvakama, novinama i čokoladicama.
U jednom beogradskom parku zatekli smo tri radnice Zelenila dok su okopavale cvetni vrt. Nisu prestajale s radom dok su nam objašnjavale da ne mogu da prekidaju posao ni na pet minuta, tu im je šef.
Stariju gospođu koja radi u Gradskoj čistoći sreli smo tačno pred ostavom. Ispravila je svoju jarko narandžastu jaknu, navukla žute gumene rukavice, uzela metlu od pruća i plastičnu kant, a pre nego što je nestala u mraku podzemnog prolaza, uspeli smo da čujemo samo: „Nemam ja šta da vam kažem na tu temu zaista“.
Nismo ni morali da pitamo zašto.
