Ilustratorka Nataša Ilinčić iz Hrvatske je za svoj diplomski rad istraživala fascinantne tetovaže starijih žena iz okoline Jajca, koje kriju priču o neobičnoj i prelepoj tradicji "bocanja". Koreni ove tradicije sežu čak do praistorije.
Tetovaže su danas široko rasprostranjene, nose ih najrazličitiji ljudi i imaju raznolika značenja. U minulim vremenima, tetovaže su bile mnogo više od estetskog ukrasa i intimnog obeležja.
Danas je čak čudno da vidimo istetovirane starije žene, zato je priča o bakama iz okoline Jajca, koje je fotografisala Nataša Ilinčić, posebno dragocena.
Ženama na Balkanu su tetovaže drevnih, prehrišćanskih simbola služile kao način da izraze svoje poreklo, kao zaštita od Turaka, a pre svega kao snažna veza sa vekovnim nasleđem.
„Ova tradicija je bila prisutna na različitim područjima Balkana, uključujuči centralnu Bosnu i šibensko zaleđe.
Zovu je bocanje ili sicanje – naziv ‘tetovaža’ je novijeg datuma i potiče iz Polinezije“, govori Ilinčić za Nova.rs.
Žene, od perioda puberteta pa do udaje, sastajale bi se na prelu, pretežno na dan Svetog Josipa, s dolaskom proleća. Tom prilikom bi tetovirale jednu drugu, priča nam Nataša.
„Na ovakvom okupljanju bilo je mladih devojaka koje su s nestrpljenjem dobile svoju prvu tetovažu, i žena koje su tetovirale pokoji dodatni simbol, poput krsta, kola ili grančića, na ruke i ramena već popunjene tetovažama. Obično je tu bila žena sa dužim iskustvom koja je poznavala simbole, kako pripremiti tintu s pepelom i ostalim sastojcima, i kako bocati“, opisuje.
Tetovaže su predstavljale simbole prehršćanstva, vezane za sferu prirode: različiti simboli krsteva, okrugli elementi (zvani „kolo“) uz dodatak zraka koji podsećaju na Sunce. Primećuju se i biljni elementi (zvani „grančice“) slični drvu života, kao i narukvice, navodi Ilinčić.
Zanimljivo je da tetovaže nisu bile isključivo zaštita od Turaka, kako se najčešće misli.
„Ova tradicija ima vrlo stare, preistoriske korene. Upotreba kao simbol različitosti za vreme otomanskog prisustva je samo jedna od mnogih kroz vekove. Mnoge žene koje sam intervjuisala ne daju nikakvo religiozno značenje tetovaži, tvrde da je to dekorativan dodatak na ženskom telu i lepoti“, kaže Nataša Ilinčić.
Tetovaže takođe pružaju nov uvid u stare tradicije na području Balkana, u kojim se poštovala i obožavala priroda.
„Govore o jakoj potrebi za izražavanjem koji povezuje ljude kroz istoriju. Tako da su tetovaže, kao i mnogi drugi kulturni aspekti, bili način da se govori o sebi, o svojim korenima, da se prenose simboli i vrednosti, i uz to ukrašava vlastito telo“, kaže Ilinčić.
Neke od baka su joj tetovaže pokazivale s ponosom, prisećajući se s radošću svoje mladosti, dok su se druge pomalo stidele, gledajući na sve kao na vremena koja su prošla, priča nam.
Nataši je najinteresantnije bilo da analizira neverovatan put ove hiljadugodišnje tradicije, koja se razvijala od praistorije do danas.
„Imamo istorijske i arheološke izvore koji nam pokazuju da su još stari Iliri tetovirali ove simbole – to možemo videti na vazama antičke Grčke, gde se prikazuju Balkanski narodi. Isti simboli su kasnije korišteni kao neprikosnoveno etničko obeležje nakon srednjeg veka, i nalazimo da se koriste poput ‘ukrasa’ negde do polovine 19. veka“, objašnjava.
Zamislite jednu ilirsku devojku iz petog veka pre Hrista – i jednu devojku iz Jajca s početka 19. veka – povezane jednom niti kroz vekove, upućuje nas Nataša.
Nakon pedesetih godina prošlog veka, ova tradicija je pomalo zamrla, ali nije nestala.
„Svejedno danas mnogi mladi se odlučuju na tetoviranje ovih simbola u znak prisećanja na svoje korene. Ja lično imam jednu od tih tetovaža. No, danas nema više prela, ne tetovira se u grupama korišćenjem igle i tinte biljnog porekla, već u tattoo studijima u sterilizovanim uslovima i sa profesjnalnim osobljem“, ukazuje Ilinčić.
U ovom smislu, tradicija nije potpuno nestala, već se prilagodila vremenima, zaključuje.
***
Bonus video: Tatu majstor otkriva koje greške najčešće pravimo u nezi tetovaže
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare