Mom dobrom komšiji Marku Kosovcu

Dugih, tromih letnjih dana, na travi okruženoj turskim karanfilima, moje sestre i ja bismo tonule u dosadu, kad bi baba, sedeći na plastičnoj stolici ispred garaže, najavila: "Ene ga Marko".Eno Koleta na biciklu, sa šeretskim osmehom, babin omiljen gost. Skreće zemljanim putem ka našem dvorištu i uz škripu koči.Baba je obožavala Marka, jer je redovno svraćao da popriča sa njom. Šta se radi po selu, ko je daleko bilo umro, ko se porodio, koja se udala a koji se oženio. Uz to da kaže po koju nevaljalu šalu, koju je baba uvek volela da čuje. A onda i da uzme Tufnu, našu čupavu mačku, koju bi podigao uz obraz i od milošte poljubio.Pamtio je čudne detalje – znao je registarske tablice svih u komšiluku napamet. Mi bismo ga zapitkivali, a on bi hitro odgovarao: "Bida KV 076 JR".Kole je bio duša našeg sela. Ako kome treba da se trkne po namirnice ili bilo šta drugo, bio je tu da pomogne. Viđali smo ga kako šeta sa Igorom, dečkom koji nije imao mnogo prijatelja zbog zdravstvenih problema; viđali smo ga kako glasno pušta muziku i peva dok krstari ulicama. Prosto, voleo je život i retko je bio namršten.

Marko je pomagao svom ocu, keramičaru, u njegovom poslu. Bio je vredan i često ga je pratio. Želeći da stekne svoja primanja, već kao "momak za ženidbu", zaposlio se u JKP "Čistoća".Jedan pogrešan, koban korak mog dobrog komšije, razotkrio je prljavo zlo koje i dalje mirno spava u našem gradu.Kad je tog leta Marko pao sa traktora radeći svoj nimalo lak, ali pošten posao, kolege nisu mislile da treba da pozovu hitnu pomoć. Dok je krvario, svojim vozilom su ga odvezli u bolnicu.A dok je lutao između života i smrti, u zadriglim prostorijama JKP "Čistoća" Kraljevo, neki čovek, ili neka žena, kalkulisali su šta će Preduzeće morati da plati zbog nesrećne sudbine svog radnika. Onog nevidljivog radnika koji kupi vaše smeće i održava vaše parkove. Odjednom je njegova povreda na radu postala opasno vidiljiva, opasno skupa.Zamišljam tog uvaženog direktora kako govori uvaženoj službenici da što pre otkače malog – nije na poslu, nema tu šta. Zamišljam i iz stomaka mi se širi mučnina.Marko je dobio otkaz petog dana kome, a četrnaestog je preminuo.Da JKP "Čistoća" sad Markovim roditeljima, Pavlu i Slobodanki, isplati milione, sav taj novac ne bi njima vratio Koleta. Ne bi Žiči vratio nasmejanog plavog dečaka sa kojim smo išli u Jeremije, igrali trte, žmurke i traženja po mapi.

Kraljevo je ogrezlo u siromaštvo, a ono malo njih koji su se dokopali nekakvog položaja ili kapitala, ne libe se da što više izrabe i prisvoje. Za minimalac se radi krvavo, otimaju se slobodni dani, a očekuje se zahvalnost "što ima posla". Umire se bez dostojanstva.Marko sada počiva pod Stolovima, tihim brdima koja okružuju naše malo selo. Tu je njegov grob, među grobovima mog oca i strica, istih onih radnika čiji je život pun znoja i odricanja u trenu ispario u besmisao.A isti besmisao i jedno veliko Ništa čeka i onog direktora, i onu službenicu, i onog Markovog kolegu. Tmina i neizdrživa pomisao na beskrajnu tišinu koja ostaje iza svakog nedela u Srbiji.Kole će sačuvati svoje dostojanstvo u mom sećanju i u sećanju svih Žičana koji su ga voleli. On će živeti u pamćenju, gde će biti Čovek, a ne Radnik koji nije došao na posao.Moj dobri komšija, počivaj u miru, dok ćemo mi živi čekati pravdu koja će, ako ikada dođe, imati opori ukus krvi, koji često proganja posetioce Spomen-parka u kojem je nestala i tvoja mladost."Kroz čempres vjetar duva, i kroz groblja vjetar duva, draga sloboda, da l' će znati da pjeva?"***Bonus video:https://youtu.be/GHUU3dUtz_I***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram