49
Možda niste ni videli od ovog zagađenog vazduha, možda vam je promaklo u moru deprimirajućih vesti o aktuelnoj situaciji s koronavirusom, ali jesen je stigla i u svojim najlepšim bojama, mirisima i ukusima. Svratite do pijace, videćete.
Ove godine jesen smo dočekali sa strahovima i strepnjama, s koronom i zagađenjem, s pretnjama i maglama i gužvama u saobraćaju i rupama u novčanicima… I u svemu tome smo i zaboravili zbog čega smo joj se ranije radovali. Bar se meni tako učinilo, dok sam svoja dva dragocena slobodna dana provodila zalivajući stan alkoholom i tražeći masku koja štiti i od zagađenja i od korone – a onda ipak odlučila da odem na pijacu.
Pročitajte još:
Već žamor koji se širio oko Zelene pijace u Bloku 44 zazvučao je kao dobra promena u odnosu na neprirodnu tišinu iz kraja koja se razlila s tmurnim vremenom, a bake s buketima šarenog cveća glasno su se kikotale na ulazu. Primećujem da je sve uglavnom ono jesenje cveće, jedino suncokreti izmiču svojoj sezoni.
Ipak, više od cveća, mirišu dunje. Ima ih na gotovo svakoj tezgi sa sezonskim voćem, neke su „specijalizovane“ samo za njih, sa sve slatkim od dunja koje domaćica slaže u teglicama različitih veličina.
Na tezgi pored, srpski „starter pack“ za preživljavanje zimskog perioda – cela je okićena ljutim crvenim papričicama i pletenicama belog luka, gazda tvrdi da leče sve bolesti.
U nastavku mi pažnju privlače dve prodavačice, koje i preko maski i plastičnih pregrada nešto šapuću, ne mogu da provalim o čemu, ali, oči im se smeškaju.
„Komšija, nije vas bilo prošlog vikenda“, dovikuju liku koji je zastao kod treće „komšinice“. On im uz osmeh odgovara nešto, izgleda, jako duhovito.
U „voajerisanju“ me preseca oštar miris sirćeta i belog luka, stavljajući mi do znanja da sam ušla u deo rezervisan za zimnicu. Pažnju mi privlači krupna, rumena žena s keceljom dok pomaže deki da upakuje teglu ajvara u torbu s točkićima. Deluje da se i oni znaju od ranije.
Preporučuje mu da proba kisele paprike punjene kupusom. Primećujem da je u tegle već upakovala i šarenu salatu, crvene paprike, krastavčiće… Žali mu se kako nije lako, ne zna se šta će sutra biti. On klima glavom. I ja klimam glavom.
U hodu registrujem i druge jesenje „đakonije“ u ponudi, orahe za kolače, likere, superslatke jabuke „zlatni delišes“, velike narandžaste bundeve podeljene na četvrtine… Da uzmem sve sad ili da svratim i sledeće nedelje?
Pročitajte još:
Jer šetnja pijacom je došla kao svojevrsna terapija. Kao eksplozija čudesnih boja jeseni usred sivila. Kao buđenje iz košmara ukusom i mirisom nekih opuštenijih vremena. Kao utočište za sve kojima je hitno potrebna doza atmosfere normalnosti, ljudskosti, prisnosti – koja se čini se još samo na pijaci održava uprkos maskama, pregradama, distanci i strahovima.
„Bolje uzmi buket suncokreta, sutra ga već neće biti“, smeškala mi se baka što prodaje cveće na kapiji. Što se mene tiče, uopšte nije mislila (samo) na suncokrete.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
