Lepa Mlađenović: Rađanje lezbejske istorije Beograda

"Ponos – to su aktivistkinje i aktivisti sjajno smislili pre 50 godina u USA da se borba protiv mržnje vodi političkim marševima ponosa i proslavom ljubavi", kaže Lepa Mlađenović. U Srbiji je ponos u tom kontekstu prvi put pomenut 28. juna 1991."Tog leta 1991. smo već imale sastanke Lezbejske i gej grupe Arkadija u Beogradu. Skupljali smo se u kafićima i po kućama, i nekoliko nas smo se dogovorili da u Domu omladine organizujemo okrugli sto i prvi put obeležimo ovaj dan, odnosno da objavimo javnosti Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca, s obzirom na to da tada niko nije znao šta to znači", priseća se Lepa."Odlično se sećam nekih slika s tog događaja, par lezbejki drugarica u letnjim bojama, onda par gej muškaraca koji su stigli pravo sa kupanja na Adi Ciganliji sa peškirima na ramenima, sunce u sali iako smo počele u 18 sati. Bilo nas je dvadesetak i bilo nam je prevažno i lepo da smo pričale i da smo zajedno. Kad sam stigla kući, te večeri je objavljena vest da je prvi JNA vojnik ubio vojnika Vojske Slovenije. Dakle JNA dobija naredbe iz Beograda - to je početak rata. Posle toga smo se nas nekoliko odmah priključili antiratnom pokretu koji je već u avgustu 1991. imao prve akcije po gradu. Ta slika mi se stalno vraćala. I pored stotina naših diskusija o poreklu ratova, o povodima za ovaj rat, knjiga o totalitarizmu koje smo čitale, Hanu Arent i druge, ja sam se i dalje ponekad čudila da ti muškarci koji pokreću ratove više vole pušku od plaže. Više vole ubijanje nego uživanje. Ili je ubijanje za neke uživanje?"BEGUNICE PATRIJARHATAMeđu prvima na ovim prostorima ste javno govorili kao lezbejka. Kakve su bile reakcije? Kako je to uticalo na vaš put?Krajem osamdesetih smo se mi feministkinje okupljale skoro svake srede u Feminističkoj grupi Žene i društvo u Beogradu. Tada je već bilo nekoliko devojaka kao i ja koje smo ostavile svoje poslednje mladiće zauvek i čitale feminističku literaturu koja nam je pomogla da prihvatimo svoju ljubav prema ženama. To je bio put napuštanja muškog pogleda u sebi protiv sebe, napuštanja muškog patrijarhalnog autoriteta koji ti stalno sudi - proces kroz koji smo prolazile zajedno. To je značilo da smo jedna drugoj autoritet – ženski identifikovane žene, kako je to jedan od feminističkih manifesta nazvao. Za nas je tada voleti žene bilo političko stanovište odbijanja da služimo muškom rodu na bilo koji način. Lezbejke feministkinje su isto tako svesne da je svaka društvena institucija heteroseksualna i da sve ljude uvlači u heteroseksalnost od pre nego što su se rodili. Mi tada nismo koristile termin "seksualna orijentacija" kako se to sada naziva, to je više pravna formulacija.

Za šta se bore lezbejke feministkinje?Za nas lezbejski život podrazumeva feminističko stanoviše koje zahteva radikalnu transformaciju društva, nama je potrebno da se ukinu svi oblici ugnjetavanja. Mi tada nismo ni mislile o venčanju ili braku, jer smo kao radikalne feministkinje odbacivale svaki ugovor sa državom. Jer i država je jedna ženomrzačka rasistička institucija. I tada i sada. Sebe smo smatrale buntovnicama celog društvenog i državnog establišmenta. Kako je govorila Monik Vitig, francuska lezbejska spisateljica: "Mi smo begunice patrijarhata koje proslavljaju ljubav i solidarnost među ženama".Postoji li razlika u našem društvu u načinima na koji se tretiraju gej muškarci i gej žene?Za nas lezbejke feministkinje jasno je da su gej muškarci - muškarci koji u patrijarhalnom društvu imaju društvenu nadmoć i privilegije. Gej muškarcima je potrebna pravna regulativa kako bi se njihova građanska prava izjednačila sa hetero muškarcima, kako ne bi bili diskriminisani, što sada jesu u ovoj zemlji. Međutim lezbejke feministkinje zahtevaju radikalne društvene promene, jer mi smo ugnjetavane od rođenja, pre svega kao žene i posle kao lezbejke. Lezbejke su neposlušne društvenom zahtevu da služe muškom rodu kao seksualni objekti, kao besplatni kućni rad, kao besplatni rad brige za druge. Pored toga sve žene i lezbejke su objekti muškog nasilja nad ženama, što je kontinuum nasilja bez kraja. Ujedinje nacije su izašle sa izveštajem da je oko 50.000 žena godišnje ubijeno od muškaraca koji su tvrdili da ih vole. Istraživanja dalje govore da je svaka treća žena u svom životu morala da preživi neki težak oblik muškog nasilja samo što je žena, a svaka žena je objekt seksualnog uznemiravanja. Nema mlade devojke koja svakodnevno ne ulaže ogromnu energiju da bi bila sigurna u javnom prostoru i izmakla seksualnom uznemiravanju, bez obzira na to da li je lezbejka ili nije. Samo ako uzmemo strah od vraćanja kući noću! To je strah od silovanja koji ne mora biti izgovoren, i nema žene u ovoj zemlji koji ga nije imala ili ga ima i sad, uključujući i mene.LEZBEJSKI MARŠ

Imali ste priliku da učestvujete na Lezbejskom maršu u San Francisku. Kakvo je to bilo iskustvo? Šta je sve to za vas značilo?Da, to je bio san na javi. Lezbejke feministkinje iz San Franciska koje smo poznavale iz antiratnog pokreta su platile za Tijanu Popivodu i mene celokupni put i 10 dana u San Fancisku, kako bismo bile na najvećem Lezbejskom maršu na svetu. To je bio čin lezbejske solidarnosti: dvesedetak njih su dale svoj lični novac da bismo mi imale tu sreću. Organizovale su nam i par minuta u programskom delu na bini pre marša ispred 40.000 lezbejki koje su opušteno sedele na travi ispred nas. To je bilo tako uzbudljivo da se ja jedino sećam da je Tijana digla ruke u vazduh i uskliknula: "Moja devojka vam poručuje da vas puno voli!", i onda je nastao prolom od lezbejskog oduševljenja. Ceo park je vibrirao od ushićenja. Tu je bilo hiljade lezbejki iz malih mesta koje isto moraju da se svakodnevno nose sa mržnjom, i koje su neprekidno skandirale na sve što je stizalo s bine. Nakon prvog dela programa u parku, sam marš predvode lezbejke na motorima, famozne dykes on bykes. To je posebno uživanje, jer počinje tako što su one sve spremne na motorima koji su pravilno raspoređeni jedan iza drugog, stotine motoristkinja. One na početku samo okreću ručke i zvuk motora se uvećava, to se zove turiranje, morala sam da naučim taj termin, dakle one turiraju sve intenzivnije, a i mi ostale, reklo bi se, vrištimo do mile volje sve zajedno sa tim motorima! I tek nakon nekoliko minuta te oslobađajuće lezbejske buke, kreće Lezbejski marš... Za nas dve je tu bilo puno feminističkih vesti, pre svega pažnja sa kojom je organizovan pristup ženama sa kolicima u programskom delu u parku. Za njih je svake godine odvojen najbolji prostor odmah ispred bine, a i lezbejka koja je prevodila znakovni jezik je bila prešarmantna, gledaš je bez obzira da li se tebi obraća ili ne. Još nešto, učesnice tog prvog dela na bini nisu poznate ličnosti, niti one koje su u komercijalnoj industriji zabave, već aktivistkinje umetnice. To je političko stanovište – organizatorke podržavaju aktivizam za promenu društva, a ne mejnstrim za održanje kapitalističkog sistema opresije.Kakva je kod nas situacija?Sjajna ekipa lezbejki feministkinja je 2015. organizovala u Beogradu upravo Lezbejski marš - prvi lezbejski marš na Balkanu! Još jedan istorijski događaj. Hodale smo sa puno veselja uz doboše, muziku, pištaljke, političke natpise posred nekadašnje Maršala Tita ulice. Za mnoge od nas to je bila ogromna sreća da smo zajedno - lezbejke iz malih gradova, iz romskih grupa, iz postjugoslovenskih zemalja. Bilo nas je nekoliko stotina. Grlile smo se i ljubile i meni je samo išlo kroz glavu koliko puta u toj istoj ulici nisam smela da se držim za ruku sa devojkom pored koje sam drhtala od zaljubljenosti, koliko puta nismo smele da se poljubimo ni "na francuski" ni na drugarski način, ništa, koliko puta su mi dobacivali muškarci u toj istoj ulici da mi daju do znanja da sam ja deo njihove teritorije. Usred glavnog grada i jedne i druge države moje telo pamti seriju poniženja iz te ulice. Zamislite onda šta lezbejska tela pamte iz sporednih ulica. A tog dana Lezbejskim maršom mi dekontaminiramo prostor od mržnje makar za trenutak i upisujemo lezbejsku žudnju! Veličanstveno!Zašto je još važan Lezbejski marš?Poenta Lezbejskog marša je da se da do znanja da antilezbejstvo u javnom prostoru isključuje lezbejke. Ulice su politički prostori gde se lezbejski životi svakodnevno dešavaju, uprkos struktuiranom nasilju kojem smo izložene. Tako da je Lezbejski marš u tom smislu upisivanje lezbejske ljubavi u istoriju našeg grada. Tako smo na jednoj od raskrsnica skoro dvadesetak puta vikale "Lezbejke smo sve, zato ponosne smo, bre! Lezbejke smo sve, zato ponosne smo, bre!". Lezbejski marš je bio deo četvorodnevnog susreta Lezbejsko proleće i međunarodne akcije Feministički karavan. To su bili dani puni žara, razgovora, izožbi, panela na kom su lezbejke razmenjivale svoja iskustva, razgovarale o rasizmu, o pokretu, lezbejskom književnom stvaralaštvu. Jedna od tema je bila Istorija lezbejskog pokreta od Jugoslavije do danas. Kroz fotografije sam iznosila delove naše lezbejske feminističke istorije prvi put pred lezbejski ushićenom publikom. Društvo neprekidno izoluje različite, zato je lezbejska zajednica neophodna "kao suvom tlu kiša", kako bi rekla crnačka pesnikinja Odri Lord. A tih briljantnih nekoliko dana su primer samoorganizacije lezbejki aktivistkinja, uz podršku V(j)eštica, Labris i par feminističkih organizacija. Inače, prošle godine smo imale Lezbejsku turu kroz Beograd, Mapiranje lezbejskog grada – i to je bila jedna akcija nastavljanja politike zauzimanja grada, koju su podstakle aktivistkinje Konsultacije za lezbejke. Lezbejke, kvir i gej žene inspirisane žudnjom za žene upisuju svoju novu kreativnost svaki dan u ovo društvo, jer je "naša ljubav obasjana suncem", kako kaže Džoan Nesl.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram