0
Danas se obeležava Vidovdan, državni praznik kao spomen na Kosovsku bitku 28. juna 1389. godine.
A ko je Sveti Vid čiji se kult razvijao uporedo sa kosovskim mitom?
U analitičkom razlaganju vidovdanskog mita, Miodrag Popović konstatuje da je ideja Kosova kao srpstva i Kosova kao spoja nacije i religije uvezena sa hrišćanskog zapada, zajedno sa katoličkim svecem sv. Vitom. Otuda se Kosovska bitka do kraja 18. veka nije vezivala za Vidovdan, nego za dan svetog proroka Amosa, uz koga je hrišćanska crkva na zapadu stavljala i svetog Vita, stradalog 15/28. juna oko 303. godine. Njegovo ime je ušlo u srpske bogoslužbene knjige mnogo kasnije preko katoličkih i ruskih izvora. Vit nije postao srpski svetac, niti mu je u crkvi držana služba.
Istovremeno, u paganskom, najranijem slovenskom sloju, Vidovdan je Dan svetlosti, dan kada gospodari staroslovensko božanstvo – Vid ili Svetovid, bog svetlosti i obilja, ali i bog rata. U svojoj hronici iz 12. veka nemački sveštenik Helmod pominje Svetovida kao vrhovnog boga severozapadnih Slovena, kome su podizani hramovi i prinošene mu žrtve na kraju žetve, „iz svih slovenskih krajeva”.
Tek posle Kumanovske bitke 1912. godine, pošto je ona proglašena za osvetu Kosova, Vidovdan je crvenim slovima napisan u kalendaru Kraljevine Srbije kao jedan od devet zvaničnih državnih praznika, piše Politika.
Oslanjajući se na Veselina Čajkanovića, Vid ili Svetovid („jaki Vid“) poznato je slovensko ratno božanstvo. Vid je ime koje je imao naš vrhovni bog, a možda i najstariji grčki htonični bog Avides. Indikatiivni su, kada je reč o starini ovog kulta, i mitski ostaci vegetacijskih kultova vezanih za Kosovsku bitku (kosovski božur). Samo ime ovog svetitelja – Vid (sačuvano je u brojnim narodnim imenima: Vidosav, Vidak, Vidosava, kasnije Vidovdanka) odredilo je, najvećim delom, i prirodu rituala koji su izvođeni na njemu posvećen dan. Bilo je, na primer, veoma važno šta će se toga dana videti. Na Vidovdan se mogla videti i budućnost; otuda je Vidovdan važio i kao dan proricanja i gatanja, izvođenih, najčešće pomoću trave vid, vidac, vidova trava, piše Olga Zirojević, a prenosi Peščanik.
Pročitajte još:
Izneta je mogućnost da je zbog homonimije imena staroslovenskog boga (Sveto) Vid(t)a i malo poznatog hrišćanskog mučenika iz trećeg veka, Vita, koji je umro istog dana kada je poginuo i knez Lazar, došlo do zamene starijeg kulta novim. Crkva je, naime, Svetim Vitom nastojala potisnuti paganskog svetitelja Svetovita.
Petnaesti jun, po starom, odnosno 28. jun, po novom kalendaru, pravoslavna crkva je u ranijim vremenima bila posvetila starozavetnom proroku Amosu i ubrzo posle Kosovske bitke kanonizovanom knezu Lazaru (čija je slava, po predanju, bio upravo ovaj prorok). Sveti Vid, odnosno Vidovdan, kao praznik i istorijski dan, pojavljuje se kod Srba u kalendaru već u 14. veku; u Bosni i Hercegovini običaj održavanja božje službe na Vidovdan posvećene caru Lazaru treba da je negovan još u tursko doba, a proslavljanje lokalnog značaja zabeleženo je i u nekim muslimanskim selima ispod Jahorine (Turovo, Trebečaj).
Oslobodilačku ideju na južnoslovenskom prostoru pratila je i kosovska misao preko Vidovdana i kosovskih junaka. Ipak, kao crkveni i nacionalni praznik, Vidovdan je tekovina novijeg datuma, a dugi put do njegovog unošenja crvenim slovima u kalendar dolazi zajedno sa stvaranjem novog vidovdanskog kulta.
U Beogradu se 1879. pojavio članak „Vidovdan“ (a nešto ranije i istoimeni časopis) u kojem se kaže: „Vidovdan bi trebalo da postane dan opštenarodnog kajanja, posta i molitve. Sećamo se junaka naših, ali sećamo se i Boga“.
U vreme proslavljanja 500 godina Kosovske bitke u (od 1879) nezavisnoj Srbiji, Vlada je donela odluku o održavanju na Vidovdan parastosa knezu Lazaru i poginulim junacima na Kosovu. U kalendarskom delu državnog shematizma za 1890. naznačeno je, prvi put, da je Vidovdan državni praznik i da se „15. juna… čini pomen srpskim borcima izginulim za veru i otadžbinu“. A u kalendaru, dve godine kasnije, pod 15. junom „Pr. Amos i Lazar (Vidov dan)“, prvi put je štampano crvenim slovima.
Vidovdan, kao kosovski simbol, dolazi u središte pažnje kao dan konačnog obračuna sa Turcima i kosovski mit se postepeno preinačava u vidovdanski kult i Vidovdan – dan junačkog ogledanja i pobede nad zlom – postaje simbol krvave bespoštedne osvete nad svim što je tursko (muslimansko).
U kalendaru za 1914. Vidovdan je jedan od devet zvaničnih praznika Kraljevine Srbije, a „od 1913, na dan njegovog svetkovanja, redovno će biti evocirano sećanje na pale ratnike i deliće se jelo i piće za njihovu dušu, kao u mitsko doba“.
Autorka podesća i na, kako kaže, proročke reči Miodraga Popovića, izrečene pre četvrt veka: „Vidovdanski kult, koji meša istorijsku zbilju sa mitskom realnošću, stvarnu borbu za slobodu sa sačuvanim paganskim sklonostima (osveta, klanje, prinošenje žrtve, oživljavanje herojskog pretka), potencijalno sadrži u sebi sve osobine sredina sa neukroćenim mitskim impulsima. Kao određena faza u razvitku nacionalnog mišljenja, on je bio istorijski neophodan. Ali, kao trajno stanje duha, vidovdanski kult može biti i koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža. U njima savremena misao, duh čovekov, može doživeti novo Kosovo, intelektualni i etički poraz“.
BONUS VIDEO:
