0
Verovatno i vi često upadate u poznati haos zvani "ne znam šta ću da obučem", a pred vama stoji gomila odeće. Danas su nam dostupni različiti komadi i žene uglavnom mogu da nose sve - od šorceva do kombinezona. Naravno da nije oduvek bilo tamo - žene su za to morale da izbore, i ta borba nije bila nimalo laka. A njoj su u velikoj meri doprinele fantastične žene koje je istorija zaboravila - jedna od njih je Florens Volas Pomeroj, poznata kao lejdi Haberton.
Sredinom 19. veka, ženska odeća je odražavala njihovu ograničenost u svim sferama života. Čvrsti steznici i ogromne suknje bili su neprijatni za nošenje i nepraktični, ali smatrali su se ženstvenima. Ženama je bilo dosta toga da ne mogu da dišu i da budu stegnute i sputane korsetima i krinolinama. Zato je bilo vreme da se nešto konačno promeni.
Libi Miler, aktivistkinja iz Nove Engleske (SAD), 1851. godine je dizajnirala pantalone pod suknjom (postavu suknje u vidu pantalona) koje su omogućile ženama više kretanja. Njen dizajn se jako dopao drugoj feministkinji – Amandi Blumer. Ona je napravila priličnu pometnju kada je napisala članak za svoju feminističku publikaciju „Lili“. Rešila je da promoviše dizajn Milerove, i hrabro je tvrdila da žene treba zauvek da odbace teške toalete i korsete. Sugerisala je da će ženama biti lakše da nose pantalone poput onih koje nose turske žene nego ogromne suknje punog volumena.
Međutim, Amandin predlog odmah je naišao na žestoku osudu u štampi, koju su vodili muškarci. Pisalo se da ti odevni komadi ne priliče damama, da žene koje bi to nosile očigledno imaju „lak moral“, rade to samo da bi zgrozile muškarce i svojim modnim izborom ugrožavaju čitavo društvo.
Ipak, uprkos ogromnom pritisku javnosti, žeđ za promenom i oslobađanjem žena putem odeće nije jenjavala. Onda se pojavio izum koji je ženama mnogo pomogao da konačno nose odeću kakvu žele: bicikl.
Prva vozila nalik biciklima pojavila su se u prvoj polovini 19. veka, a razvila su se u nešto što podseća na njihov moderni oblik do 1880-ih – podudarajući se vremenski sa prvim talasom feminizma. Bicikli su brzo stekli popularnost od 1890. godine pa nadalje – prvo su bili razonoda među višim slojevima, a zatim, kako se masovna proizvodnja još više razvila, bicikli su postali pogodan oblik prevoza za radnike srednje klase.
Međutim, nikome ovaj izum nije toliko značio kao ženama, koje su u vožnji videle način da makar malo budu nezavisne i osete slobodu , ali i da reformišu način na koji se oblače. Baš tada na scenu stupa Florens Volas Pomeroj, odnosno Lejdi Haberton. Ova neustašiva žena bila je pripadnica više klase, i kretala se među „slobodnijim“ ženama i muškarcima u Londonu. Tako je među njenim prijateljima bio i Oskar Vajld, i njegova supruga Konstans.
Pomeroj je postala upoznata sa „idejom o pantalonama“ Amande Blumer i rešila je da se sprovede u praksu. 1881. godine ona je sa nekoliko žena osnovala „Društvo za racionalno oblačenje“. Pripadnice ovog udruženja radile su na tome da skrenu pažnju na restriktivne steznike i odeću zbog koje žene nisu mogle da se kreću. Želeli su da postane prihvatljiva odeća koja zapravo neće deformisati žensko telo.
Pročitajte još:
„Društvo za racionalno oblačenje“ smatralo je da nijedna žena ne bi trebalo da nosi više od sedam kilograma donjeg veša. Modernim ženama to sigurno zvuči neverovatno, ali donji veš je tada bio napravljen od glomaznog pamuka ili vunenog flanela – a oba materijala su bila jako teška. Ali sedam kilograma nije ništa – tridesetak godina ranije dame su često nosile donji veš težak i do 14 kilograma. Svakim slojem odeće su se njihovi pokreti sve više i više ograničavali.
Zato su u „Udruženju za racionalno oblačenje“ postavili nove krijerijume za „savršenu haljinu“:
– morala je da omogućava slobodno kretanje
– nije smela da vrši pritisak ni na jedan deo tela
– trebalo bi da bude tek toliko „teška“ da može da ugreje ženu
– trebalo bi da bude elegantna i lepa, ali i komforna i praktična
– ne treba previše da odudara od „obične“ haljine tog doba
Jasno je da su kroz ove krijterujme žene iz ovog udruženja precizno odredile probleme koje im je odeća zadavala i ponudile rešenja. Pomama za biciklima samo im je dala dodatan vetar u leđa.
Sama lejdi Pomeroj prkosila je svim tadašnjim normama jer je svoj bicil nosila uz neku vrstu pantalona sa širokim nogavicama, preko kojih je morala ipak da ima dug kaput. Međutim, ovakvo ponašanje i kršenje društvenih normi nažalost je tada moglo da bude oprošteno samo najbogatijim ženama. Tek je ograničen broj žena nosio „racionalnu haljinu“ koju je nosila lejdi Harberton. Žene koje su vozile bicikl rizikovale su da budu ismejane – jer se uveliko govorilo da je bicikl „izum đavola“, da ugrožava reproduktivne organe žena, i čak im služi da se samozadovoljavaju. Zbog toga su mnoge žene, koje su se uopšte odvažile na dva točka, radije nosile samo suknju.
Lejdi Haberton se zbog svoje revolucionarne odeće našla i u centru velikog skandala. Ona je nakon jedne vožnje biciklom svratila u hotel „Hontboj“ da se osveži. Vlasnica, gospođa Srag, nije htela da je primi u ženski salon upravo zbog odeće koju je nosila, nudeći je da je umesto toga usluži u baru, u kojem su inače boravili samo muškarci. Lejdi Harberton je to odmah odbila i rešila je da hotel tuži. Tužbu je očekivano izgubila, ali je taj slučaj bio važan jer je značio preispitivanje rodnih normi, a i početak borbe protiv diskriminacije.
Pročitajte još:
Ova ekcentrična žena, koja je bila daleko ispred svog vremena, čitavog života je nastavila da se zalaže za ženska prava. Aktivno je učestovovala u borbi za žensko pravo glasa. Njena čitulja u časopisu „Tajms“ otkriva da je pisala tekstove za te novine u kojima je objašnjavala da žene mogu da rade veći deo poslova koje su radili muškarci, a takođe je vodila kampanje za sprečavanje tuberkuloze.
„Smrću Ladi Harberton, današnje žene „pionirke“ gube duhovitu, energičnu i odvažnu pristalicu, dok društvo gubi izuzetnu ličnost“, pisalo je kada je umrla.
U godinama koje su dolazile, postepeno su se ukidala restriktivna pravila nošenja odeće, ali prava reforma usledila je tek posle Prvog svetskog rata kada je jednostavnija odeća postala zaista široko prihvaćena. Međutim, istorija će zauvek pamtiti hrabre napore ledji Haberton i ostalih žena koje su se prve osmelile da predlože nešto „nečuveno“ i istraju u svojoj borbi za bolji položaj žena.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
