2
Mirela i Ivan Njarko iz Hrvatske žive u Dablinu, a za hrvatski N1 ispričali su šta je sve drugačije u Irskoj.
Autor: Miroslav Filipović
Hrvati su u Irsku intenzivno počeli da se iseljavaju nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, kada je ta zemlja, kao i većina članica EU, otvorila svoje tržište rada radnicima iz te zemlje. Prema podacima Centralne državne kancelarije za Hrvate van Republike Hrvatske, u Irskoj živi i radi oko 20.000 Hrvata. Nezvanično, procenjuje se da ih je tamo između 24.000 i 25.000, koji su većinom tamo odselili nakon 2013. godine, piše N1 Hrvatska.
Među onima koji su otišli u Irsku da pronađu bolje plaćeni posao i ostvare uspešniju karijeru su Mirela i Ivan Njarko. Oboje su iz Osijeka, a u Dablin su odselili iz Zagreba gde su do tada radili. Imaju ćerku koja ide u osnovnu školu i sina srednjoškolca. Ona je diplomirani ekonomista, on je diplomirani inženjer elektrotehnike.
“Deca i ja smo se doselili u Irsku 2016. godine, a Ivan je došao šest meseci ranije. Oboje radimo u struci. Ivan je u Hrvatskoj radio u jednoj telekom kompaniji kao senior voice network specialist. U Irskoj mu je prvi posao bio u jednoj IT kompaniji koja je tada radila za Vodafone Ireland. Ja sam u Hrvatskoj radila u kartičnom odeljenju nekoliko banaka, a ovde radim za Bank of Ireland (najveća komercijalna banka u Irskoj, nap.a.) kao product manager za kreditne kartice”, kazala je Mirela za N1 Zagreb.
S Mirelom i Ivanom razgovarali smo o tome je li Irska ispunila njihova očekivanja, kako je onde raditi i živeti u poređenju s Hrvatskom u razmišljaju li ikada o povratku.
“I Ivan i ja smo često selili. On je rođen u Gani, ja u Bosni i Hercegovini. Oboje smo došli u Osijek pa iz Osijeka u Zagreb. Uvek smo bili zainteresovani za inostranstvo, najviše da testiramo sebe i vidimo hoćemo li uspeti da nađemo poslove van Hrvatske, koliko su naši profili i radno iskustvo interesantni kompanijama s većih tržišta, gde je veća konkurencija”, objašnjava Mirela razloge odlaska u Irsku.
Pročitajte još:
Ivan kaže da je “posao našao njega” jer je dobio ponudu iz Irske u vreme kada nije aktivno tražio posao.
“To smo shvatili kao ‘ulaznicu’ za našu avanturu. Nijedno od nas nije bilo u Irskoj pre preseljenja, a odlučili smo prihvatiti izazov jer je zemlja s engleskog govornog područja koja je raj za IT-jevce. A ni tržište finansijskih usluga ne stoji loše. Do sada nismo požalili, a nadam se da i nećemo”, kažu Mirela i Ivan.
Ivan trentuno radi za AirBnB kao senior voice network engineer za područje Evrope, Bliskog istoka i Afrike (EMEA). To mu je treći posao otkako je u Irskoj, a na kojem se dosad najduže zadržao. Mirela od početka radi u istoj banci, ali na drugom radnom mestu. Zadovoljni su prihodima. Plate im, kažu, rastu svake godine.
“Taj rast zavisi od individualnog rezultata u prošloj godini, koji se meri naspram ciljeva definisanih na početku godine, a odnose se na poslovne ciljeve i na ciljeve iz vašeg individualnog poslovnog razvoja i koliko ste ostvarili iste. Kompleksniji ciljevi po pravilu znače da idete prema overperformingu i donose veći rast plaće”, objašnjava Mirela.
Osim vrlo dobrih plata, kompanije u Irskoj nude i niz dodatnih pogodnosti kako bi privukle talente i kvalitetnu radnu snagu.
“To su pogodnosti koje utiču na dnevne troškove. Na primer, privatno zdravstveno osiguranje, wellbeing dani – to je kao dodatni godišnji odmor ako želite da uzmete vreme za sebe ili duže biti s porodicom – zatim plaćeni fitness, besplatni obroci na poslu, rad na daljinu…”, nabraja nam Ivan.
Sve u svemu Mirela i Ivan rade puno, ali puno su radili i u Hrvatskoj. Razlika je, kažu, što su njihovi poslodavci u Irskoj puno fleksibilniji.
“To se u prvom redu odnosi na fleksibilno radno vreme koje sami organizujete tako da osigurate da ćete obaviti posao. Ako vam se dete razboli ili brinete za bolesne roditelje, bez problema možete raditi nestandardno radno vreme – recimo od 8 do 10 pa od 12 do 15 i od 18 do 20. To možda nije tako u svim kpmpanijama u Irskoj, ali u ovim našima jeste. Uglavnom, radimo od kuće. Jedan dan smo u kancelariji, a određeni broj dana u godini možemo da radimo i iz druge zemlje”, pričaju Mirela i Ivan.
Napominju kako se kompanije u Irskoj naprosto utrkuju koja će ponuditi bolje uslove ne bi li dokazale da im je stalo do zaposlenih.
“Razni su tu programi: od profesionalnih edukacija do programa za razvoj ili promenu karijere unutar kompanije, programi za radnike iz inostranstva, za radnike koji se kod kuće brinu za bolesnog člana porodice, za one koji se vraćaju na posao posle duže pauze…”, kažu.
Cene i troškovi života u Irskoj su visoki, ali su i plate visoke, kažu Mirela i Ivan dodajući da je najveći problem – stanovanje.
“Stambenih jedinica za najam je malo pa su cene prilično visoke. A i teško je naći stan ako ste tek došli u zemlju. Neka zanimanja ne mogu seb priuštiti samostalan život bez obzira na lokaciju stana, tako da ljudi žive s cimerima, rentaju samo sobu u stanu i slično”, objašnjavaju.
Mirela i Ivan nedavno su kupili kuću. Računica im je pokazala da je iznos najma postao jednak mesečnoj rati kredita. I režijski troškovi, kažu, dosta su narasli proteklih godina, ali irska vlada u nekoliko je navrata građanima davala novčanu pomoć za režije, što je donekle smanjilo pritisak na kućne budžete.
Znana je već i priča o skupim dečim vrtićima u Irskoj.
“Treba cela jedna prosečna plata da se pokrije cena vrtića za dvoje ili troje dece. Dečjih vrtića je malo i svi su privatni. Osnovne i srednje škole su državne ili privatne. Državne su, naravno, besplatne, a srednje privatne škole koštaju između 5.000 i 8.000 evra po godini, skoro kao neki fakulteti. Sve škole uglavnom prate isti kurikulum tako da u samom obrazovanju nema neke razlike, ali u privatnim školama prisutan je element društvenog statusa jer tamo idu deca imućnijih roditelja”, kaže Mirela.
Irci su, ističe ona, jako prijateljski nastrojeni, topli i komunikativni. S te strane njoj i Ivanu bilo je lako uklopiti se u novu sredinu. Jedino su njihovoj deci na početku nedostajali prijatelji i trebalo im je vremena da savladaju jezik.
“Bilo je teško, ali nije predugo trajalo. Pravu prilagodbu prolazimo mi odrasli jer smo drugačije naviknuti. Pri tome mislim na hranu, jezik, drugačiju kulturu, a i vožnju drugom stranom puta”, dodaje ona uz smeh.
Sve u svemu, dodaje, život u Irskoj nema mnogo sličnosti s onim u Hrvatskoj.
“Kafe se piju u hodu i uopšte manje se sedi na kafi. Dosta vremena provodi se napolju, u druženju na otvorenom, bez obzira na vremenske uslove. Irci vole da putuju u inostranstvo, izlaze na večere i obožavaju pabove. Sviđa nam se što ovde žive ljudi iz različitih kultura i što naša deca percipiraju da su deo ješovite zajednice. Hrvatska je u tom smislu još uvek monolitna, a nama ovo ovde više odgovara jer je i naša porodica mešovita”, ističu sagovornici.
Sviđa im se i mentalitet tamošnjih ljudi.
“Dosta su optimistični i nisu skloni dramatiziranju. Recimo, kad se dogodi neka greška na poslu ili u školi, fokusiraju se na to kako da te greške što pre poprave i nešto nauče iz njih. Kod nas je fokus na tome da se greške ne dogode. Razlika između ta dva pristupa je da se tamo gde su greške ‘dozvoljene’ one lakše ispravljaju i stvari brže obavljaju”, tumači Mirela.
Na pitanje šta im iz Hrvatske najviše nedostaje, Mirela i Ivan kažu – porodica, prijatelji i neka hrana.
“Ali ni to nije nepodnošljivo i ne čini nas nesrećnima uz sve tehnologije koje imamo. A i novac igra veliku ulogu, jer ako možete češće otputovati kući da biste pojeli maminu sarmu, definitivno bude lakše”, kažu.
Pročitajte još:
Mnogi koji su odavde odselili u Irsku imali su problema s navikavanjem na tamošnju klimu. Mirela kaže da je i njoj prvo smetalo što se u jednom danu promene četiri godišnja doba, ali se vremenom navikla.
“Super je što nema vrućine, baš nikada. Ovde sam naučila da nema lošeg vremena, samo lošeg odabira odeće. Super mi je i što su leti dani jako dugi pa u junu mrak pada oko 22.30. Druga je strana jednačine to što su zimi dani vrlo kratki. Svi misle da ovde baš nema sunčanog vremena i to je generalno tačno za zimski period, ali leti je druga priča”, napominje Ivan.
Što se tiče planova za budućnost, Mirela i Ivan kažu da ih još ne kuju.
“Za sada ostajemo ovde. A možda se odlučimo za još jednu avanturu pre penzije, na primer u Kanadi ili SAD-u. A možda i u Hrvatskoj ili Gani”, rekli su na kraju.
