Zašto ne postoji bonton ili pak zakon koji reguliše ponašanje u autobusu?
Ukoliko ste se jutros probudili u Beogradu, uspeli ste. Ako se vozite gradskim prevozom, i dalje ste uspešni, samo malo manje. Gradski prevoz u Beogradu treba preživeti, naročito je u tome teško uspeti preko leta.
Čak i uz aplikaciju koju od juče danas svi mogu da skinu na telefon, pa da ne plaćaju PDV uz kartu od 50 dinara. Aplikacija jeste prosta, nadamo se da će zaživeti, to bi nam svima išlo u prilog – ako se dobro prodaju karte, biće bolji i prevoz.
Za početak, imaće autobusi klimu, pa nećemo morati da – udahnemo, uđemo, izađemo, izdahnemo. Disaćemo u vozilu i neće nam se lepiti prsti za rukohvate, ni pripadati muka od miomirisa, neće nam niko disati zavrat, a kad ne bude plus beskonačno, moći ćemo fino da otvorimo prozor.
Ali nije to predmet naše priče. Druge nas stvari muče. Zapravo muče nas nas prve tri stvari, tri slike naše prilike koje doživljava svako, ama baš svako dok busom grabi od tačke A do tačke B.
Čak i onaj ko se nije rodio u prestonici zna šta su osnovna pravila lepog ponašanja – „bonton za gradski prevoz“ još niko nije zapisao, ali ta nepisana pravila mogla bi da glase ovako: u autobus se ulazi kad izađu drugi putnici; ukoliko stojite, ostavite mesta da ostali mogu da prođu, a ako sedite, nemojte da zauzimate dva mesta, ustanite detetu, starijoj osobi i trudnicama, nemoj da vičeš…
Nigde to nije ispisano, ta pravila se podrazumevaju – ona su deo lepog, kućnog vaspitanja.
Ali… avaj. Kao što je deo lepog vaspitanja lična higijena, tako se podrazumeva da se u prevozu ne puši čak ni električna cigareta – sve češće se mogu sresti klinci koji vejpuju, a slika bake sa štapom koja stoji kraj tinejdžera koji sedi gleda u telefon je ko dobar dan.
Ipak, najupečatljivije su nam tri scene ili radnje, stanja, zbivanja – koje postaju deo našeg folklora.
Prvo, zašto niko ne želi da sedi pored prozora?
Kažu ljudi da ne žele da se zavlače. Uđu, sednu na sedište koje nije kraj prozora i ne mrdaju. Nekad tu drže tašnu. Zauzmu dva sedišta. To samo potvrđuje da je empatija u našem društvu na aparatima.
Drugo, glasni privatni razgovori u krcatom autobusu.
Otkako je popularan viber, neretko se dogodi da se drugari ispričaju slatko preko video-poziva. Situacija u kojoj se preumorni vraćate s posla, a neko kraj vas priča preglasno o svom intimnom životu svojoj nagluvoj tetka strini – užasna je neporijatnost. Slušalice u nekim trenucima ne pomažu.
Treća i najstarija slika iz beogradskog prevoza jeste to što svi stoje na vratima. Otkad uđu – dok ne izađu. Nekad su blokirali validator, sad njega nema, a oni i dalje, s nostalgijom u stavu, stoje i blokiraju vrata čekajući novu spravu, aplikaciju su već skinuli, ali kartu nisu kupili.
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar