32
Već devet godina, svakog 6. aprila na govornici u nekom kutku Novog Sada osvane polica sa desetak knjiga. Iza ove neobične tradicije stoji foto-reporter Slobodan Šušnjević, koji želi da na ovaj način obeleži "važno čvorište u vremenu" našeg naroda - stradanje Narodne biblioteke u nacističkom bombardovanju 1941. godine.
Rušenje Narodne biblioteke bila je jedna od najvećih tragedija srpske istorije, jer je to bio strahovit udar na kulturni identitet jednog naroda. Požar je trajao danima, a u njemu su izgorele gotovo sve knjige štampane u Srbiji od 1832. godine, kao i one štampane u susednim zemljama, ali i kompletne biblioteke Vuka Stefanovića Karadžića, Lukijana Mušickog, Đure Daničića, P. M. Šafarika i drugih. Nestali su i dragoceni turski rukopisi, kao i knjige štampane između 15. i 17. veka.
Slobodan Šušnjević želi da održi tužan istorijski događaj u našem kolektivnom sećanju, ali na vedar način – širenjem misli. Kako kaže za Nova.rs, vodio se izrekom Dositeja Obradovića – „knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci“.
„To je počelo još 1988. ili 1989. godine, ali u drugom obliku. Nekoliko nas je došlo na ideju da 6. aprila kupujemo jedni drugima knjigu. Onda sam ja pre osam ili devet godina došao na ideju da napravim policu i da je stavim na govornicu, koja je bila pogodno mesto, a na policu knjige – i napišem da je povod bombardovanje Narodne biblioteke“, otkriva Slobodan.
Slobodan svake godine menja lokaciju svoje male biblioteke – na početku je to bio centar Novog Sada, kod Srpskog narodnog pozorišta, pa je onda to bio kej, Detelinara, Novo naselje…
„Ako neko naiđe kada postavljam knjige, uvek bih mu objasnio o čemu se radi, pa ljudi prilaze i prelistaju par stranica – i sve to bude interaktivno. Ljudi koje poznajem mi šalju u kom je stanju biblioteka. Posle par dana dođem nazad po policu, koja je ista sve ove godine“, objašnjava Novosađanin.
Interesovanje Novosađana je veliko, a svi toplo pozdravljaju Slobodanov gest, koji je sada već uveliko čuven u gradu.
„Postoje ljudi koji znaju za moju akciju i pošalju mi poruku i pre nego što to uradim. Knjige imaju pečat ‘šestoaprilska biblioteka’ i ideja je da migriraju, da ne odu u sanduke – da se kreću, da ih ljudi čitaju i da se misao prenosi“, ističe Slobodan.
*
Najviše bi voleo kada bi poklanjanje knjiga za 6. april postala tradicija širom zemlje, a pozdravlja sve slične akcije bibiloteka na otvorenom, kao i kupovinu knjiga humanitarnim sms porukama. Knjige za šestoaprilsku biblioteku skuplja tokom cele godine.
„Prijatelji koji pišu mi poklanjaju knjige, neke ja kupim, pa kada ih pročitam uvrstim ih na policu, ne postoji neko pravilo. Hteo sam da ove godine to budu knjige koje su pisane pre 1941. godine, ali ne znam kako će se to razvijati u budućnosti“, otkriva Slobodan.
Kada je jednom prilikom bio u poseti čuvenoj antikvarnici „Dveri“ u Beogradu, Slobodan je saznao da su tokom Drugog svetskog rata na vreme evakuisali sva vredna umetnička dela koja se čuvaju u Luvru. Ipak, srpske vlasti ni daleke 1941. godine, kao ni danas, nisu toliko vodile računa o svom pisanom nasleđu.
Pročitajte još:
„Bilo je izvesno da će rat doći i kod nas, ali smo se tada bahato odnosili prema tome, jer smo mislili ‘neće oni nas’… Ali jesu“, primećuje Slobodan, dodajući da je takva atmosfera vladala i 1999. godine.
Međutim, on ističe da „nije sve među koricama knjiga“.
„Duško Radović je rekao ‘naterati ljude da čitaju je jako teško, ali naterati neke ljude da prestanu da pišu je nemoguće’. Mi imamo inflaciju štampanog materijala. Stičem utisak da što ljudi manje čitaju, više pišu. Naravno, ima onih koji pišu kvalitetna dela. I u vreme Domanovića se svašta pisalo, ali mi danas čitamo Domanovića. To će se desiti i sa današnjim autorima. Oni koji puno pročitaju, imaju veću odgovornost prema pisanom“, kaže Slobodan.
Najzad, ovaj maštoviti foto-reporter ističe da se u životu vodi jednostavnom maksimom, koju je čuo od svog prijatelja – a preporučuje je svakome.
„Verujem u spasenje kroz stvaralaštvo“, zaključuje Slobodan Šušnjević.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
