Ne mogu da zamislim da se ujutru probudim, a da ne vidim da li je svanulo, da li će dan biti oblačan ili je možda sunčan. Taj prvi jutarnji pogled kroz prozor, određuje mi početak dana, a često zna i da mi promeni planove - nekada je to drugi izbor obuće, a ponekad promena celodnevnih obaveza. Da, sve to zbog jednog pogleda kroz prozor. A onda zamislim da postoje ljudi, kojima je svaki pogled kroz prozor isti – mračan, bez obzira na to koje je doba dana. Zamislim da jedna Biljana živi u takvom mraku.
Da, živi u mraku, ali punim plućima.
Biljana je sportista, bavi se kuglanjem, atletikom, plivanjem, skijanjem, planinarenjem. Na ovako ispunjen život odlučila se posle tragedije u srednjoj školi, u kojoj je trajno izgubila vid. Svesna, da u jednom trenutku, u životu sve može da se preokrene, od tada više ništa ne prepušta slučaju, sada – zacrta cilj i malim, ali sigurnim koracima teži ka njemu.
„Bila sam 20 dana u komi, posle ekspolozije koja se dogodila na času istorije’“
Tragedija u kojoj je Biljana Bošnjaković iz Kragujevca izgubila vid dogodila se u decembru 1991. godine u srednjoj Mašinsko–tehničkoj školi. Seća se da je profesor istorije pokazivao minsko eksplozivna sredstva i slučajno aktivirao tromblonsku minu. U eksploziji koja je bila jaka, profesor je izgubio život, a Biljana i njena drugarica iz klupe teško su povređene.
„Imala sam teške povrede glave i gornjeg dela tela. U komi sam provela 20 dana, a kasnije sam saznala da mi lekari nisu davali nikakve šanse da preživim. Povrede su bile ozbiljne i opasne, izgubila sam vid, imam teško oštećenje sluha, ali sam preživela. Sada imam drugu šansu i ne želim da mi prođe dan, a da u njemu nisam uradila bar jednu stvar koja me ispunjava i čini srećnom“.
Biljana je imala samo 16 godina, kada je saznala da će ostatak života provesti kao osoba bez vida. Iako je tada bila u onim buntovnim adolscentskim godinama, nije bila ljuta na život, niti je tražila krivca za tragediju koja joj se dogodila. Prihvatila je svoj novi identitet osobe bez vida, zgrabila drugu šansu i odlučila da živi život najbolje što može.
Prva važna odluka koju je donela bila je da ne želi da bude „na teretu“ porodici i da očekuje da drugi umesto nje rade nešto što bi mogla ona sama. Navikavajući se na život u mraku, Biljana je počela da istražuje svoje granice, dokle može da ide, šta može da uradi. Posle prvih uspešno savladanih ciljeva, koji su se ogledali u malim kućnim poslovima, Biljana je shvatila da je prepreka samo u glavi i kod zdravih i kod osoba sa invaliditetom. Odlučila je da njen moto bude „ja to mogu“.
„Postavim sebi veliki izazov i onda počnem da radim na njemu.“
Od tragedije do danas, prošle su skoro tri decenije, a Biljana je za to vreme savladala mnoge veštine i u životu i u sportu. Ponosno pokazuje sve medalje koje je osvojila na državnim i međunarodnim takmičenjima i priča o svojojim novim izazovima – planinarenju i skijanju.
„Ispunjava me boravak u prirodi, tu pronalazim svoj mir, priroda je lek i za telo i za dušu“, kaže Biljana.
Među planinarima, pronašla je istinske zaljubljenike u prirodu i istomišljenike, a svoj prvi vrh osvojila je početkom godine, na tradicionalnom novogodišnjem usponu na Gledićke planine. U ovaj planinarski poduhvat, krenula je bez prethodnog iskustva, ali uz dobar instinkt i ruku podrške svoje najbolje drugarice, Nataše Tacić, iskusne planinarke.
Nataša: Bilja je uradila sve sama, ja sam je samo držala za ruku
Biljana i Nataša su drugarice iz najranijeg detinstva, a igrom sudbine bile su u istom odeljenju i u srednjoj školi, kada je eksplodirala mina. Taj tragični događaj učvrstio je njihovo prijateljstvo, koje traje skoro četiri decenije.
„Ja Bilju ne doživljavam kao osobu sa invaliditetom, jer ona, prema svemu sto radi i postiže, za mene nije invalid. Ona je osoba puna života, koja je u svakom trenutku spremna da isproba nove stvari, a često je i pokretač mnogih naših zajedničkih izlazaka. Kada sam u svom planinarskom društvu najavila da će na novogodišnji uspon krenuti moja drugarica koja je slepa, bilo je i onih zabrinutih, da li će Bilja moći da izdrži stazu dugu 14 kilometara. Ja nijednog trenutka nisam sumnjala, jer sam znala da Bilja to može. Ona je celu stazu prepešačila sama, a ja sam je samo držala za ruku.“
Posle osvojenog prvog vrha, Biljana je upisala školu planinarenja, a ujedno je poželela da savlada i skijanje. Bez straha od pada, oslanjajući se na svoja druga čula i uz veliko poverenje u instruktora, Biljani više ni skijanje nije nepoznanica. Savladala je još jedan izazov koji je sebi postavila, a za sve što je postigla imala je veliku želju i zbog toga je mnogo ljuti kada od poznanika ili potpunih stranaca čuje „ja to ne mogu“.
„Jako mi je žao što su ljudi jednostavno zboravili da nešto žele, zaboravili su da uživaju u nečemu što vole, zaboravili su da se druže, da se nasmeju, da sanjaju, da dele lepe trenutke. Ljudi su sve to zaboravili. Zaboravili su da se vole i da opraštaju jedni drugima.“
Ovo što kaže, Biljana zaista i misli, a u njoj nema ni ogorčenja ni besa zbog svega što joj se desilo. Tragedija je mogla da prođe sa mnogo gorim posledicama, a ona je, kako kaže, samo izgubila vid. U svom novom životu, koji živi iza tamnih naočara, seća se i sveta u boji. Smatra da je privilegovana u odnosu na osobe koje su slepe od rođenja. Biljana zna kakve je boje more, zna kako izgleda topao i sunčan dan, kako belina snega može da zaslepi i kakve su boje jagode. To je nešto što nam samo vid daje, kaže Bilja, ne postoje reči kojima se to opisuje.
„Ja sam osobama koje su od rođenja slepe, pokušavala da objasnim razliku između dana i noći. Nisam pronalazila prave reči, najpribližnije što sam mogla da objasnim je da je dan prijatan kao topla voda, a da je noć njena suprotnost.“
Biljana omiljena u društvu
Tragedija koja se dogodila 16-godišnjim srednjoškolcima, koji su prisustvovali pogibiji svog nastavnika, teškim povredama školskih drugova i kasnije strepeli da se najteže povređena drugarica probudi iz kome, doživotno je povezala jednu generaciju. Svake godine odeljenje se okupi na godišnjicu i slavi život. Biljana je školska drugarica, kojoj se svi raduju, a ono što nju ispunjava, je osećaj da je niko ne doživljava kao osobu sa hendikepom, već kao mladu ženu, koja se doterala i izašla u provod sa društvom.
„Ne volim što se invalidi smatraju osobama drugog reda. Mi možda ne možemo da uradimo sve što mogu osobe iz zdrave populacije, ali možemo dosta toga na način prilagođen našim sposbnostima. Zalažem se da invalidi budu prihvaćeni u zajednici, jer je prihvatanje za nas najveća motivacija, da istražujemo svoje potencijale.“
Postavljen novi cilj – odlazak na Paraolimpijske igre
Spisak Biljaninih aktivnosti je podugačak, a kako sama sebi podiže lestvicu, ni njeni najbliži prijatelji ne mogu da pretpostave šta će sledeće da uradi. Otkriva, da joj je novi izazov i velika želja učešće na Paraolimpisjkim igrama. Kako kaže, poželeti je najlakše, i to možemo svi, ali ona odlazi korak dalje, jer redovnim treninzima, uveliko radi na realizaciji te želje.
Biljo, držimo ti palčeve!
***