3
U Beogradu je u znak solidarnosti prema Hrvatskoj, zbog zemljotresa koji su pogodili ovu zemlju, osvanuo grafit. Na zidiću kod Doma omladine niklo je samo jedno toplo "Petrinja <3".
Novinar Vladimir Skočajić Skoča objavio je ovim povodom na svom Fejsbuku tekst koji prenosimo u celosti:
Pada kiša u Beogradu. Gužve su svuda po gradu. U saobraćaju, prodavnicama. Ljudi mahom nervozni i smoreni. Jedno od najglupljih pitanja na svetu bilo bi „zbog čega“.
Dolazi nova godina. Mislim da nikada nije bilo više onih koje za to zabole dupe. Najbesmislenija noć na svetu konačno dobija tretman koji zaslužuje. U Beogradu ljudi pizde što po kiši moraju da kupuju novogodišnje poklone. Nekih 400 km levo odatle ljudi po kiši izvlače iz ruševina mokra dokumenta, prašnjave uspomene, pocepane džempere, da ne kažem veste, iz slomljenog ormana kog su kupili na kredit za vreme Ante Markovića. I druge ljude.
Pročitaj i:
To što ovi koji pizde u zakrčenoj Ustaničkoj i ovi koji plaču pored srušene kuće negde kraj Kupe sada ne razmišljaju jedni o drugima, ima veze s tim što su žestoko jebani sa svih strana. I jedni i drugi. Ove levo danas boli više, sutra će ove desno. Pa opet. To su isti ljudi, samo što jedne jebu pa nemaju para za kruh, drugi za hleb. Oni su toliko isti da su se nekad morali ubijati zbog toga. Nikad se ne ubijaju različiti. Ljudi povređuju one koje vole od kad je sveta i veka.
No i pored muka koje stiskaju sa svih strana, nije baš da niko ne misli o ovim drugima. Ima dokonih. Ima zavedenih empatijom. Ima iskvarenih ljubavlju koju ovi što se ponose sticajem okolnosti nazivaju patetikom.
Znam da je slaba vajda od misli, ali čovek nekad nema baš ništa sem njih. Baš te misli imaju veze s tim što je noćas ispred zgrade u centru Beograda, iste u kojoj su onomad svirali Yo La Tengo, osvanuo ovaj grafit sa slike. Neće ovo srce nikome vratiti ćerku i sagraditi kuću, nažalost. Ono je tu da podseti sve koji su zaboravili da smo ljudi. Ljudi koji se razlikuju samo po tome što kraj ove godine čekaju uz reči „u pičku materinu“, odnosno „u pićku materinu“.
Znam da će jednom ovo proći. Sve prođe. I doći će nešto drugo. Bolje ili gore. Samo sada ne želim da razmišljam o tom drugom. Danas želim da pokisnem slušajući pijanog Šejna Mekgovana i Nika Kejva, koji su jedne nove godine, dok su se ovi isti ubijali, pevali What a Wonderful World. Dok god ova srca sa zidova zaista kucaju u ljudima, valjda ima promil šanse da jednom stvarno bude. World. Wonderful.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
