38
Kembel Klark iz Amerike je za Nova.rs podelio svoje utiske iz Beograda.
Piše: Kembel Klark
Kada sam uzbuđeno obavestio prijatelje i porodicu o svom predstojećem putovanju u Srbiju, njihovi odgovori kretali su se od zbunjenih pogleda do potpunog neznanja dok sam pokazivao gde je na mapi. Ipak, geografska konfuzija tu nije stala. Dobronamerni komšija mi je poželeo sreću na putu u Sibir, dok me je drugi upozoravao na opasnosti putovanja u Siriju. Nasmejao sam se i pojasnio da sam krenuo u Srbiju, ugnezđenu u srcu Balkana, daleko od frigidnih pejzaža Sibira ili nemirnih regiona Sirije.
Stigavši u Beograd, odmah sam bio opčinjen jedinstvenim šarmom i raznolikošću grada. Izvanredna konvergencija svetskih kultura napravila je specifičnu fuziju arhitekture, hrane i kulturnog blaga. Svaki gradski blok otkrivao je uticaje austrijske, osmanlijske, ruske, vizantijske i bezbroj drugih kultura.
Dok sam šetao ulicama, doživeo sam i dodir poznatog, koji se manifestuje u američkim lancima hrane i mladima koji takođe nose popularne sportske brendove kao što su Nike i Converse. Topli doček lokalnog stanovništva, koji je odisao dubokim nacionalnim ponosom, se posebno isticao. Oduševljeni što vide stranca koji se interesuje za srpsku kulturu, razgovarao sam s meštanima uz rakiju, kafu i brojna srpska jela u restoranima, barovima i kafićima beogradskih ulica.
U želji da naučim srpski, doživeo sam i frustraciju i zabavu. Moji pokušaji da komuniciram često su rezultirali šaljivim situacijama, jednom prijatelju je bilo urnebesno kad sam opisao da se osećam kao da „imam moždani udar“ zbog mog nespretnog govora. Gestikulacija i improvizacija bile su zabavno i donekle efikasno sredstvo za komunikaciju, premošćivanje jaza između mog ograničenog znanja srpskog jezika i razumevanja lokalnog stanovništva.
Pročitajte još:
Iznenađenjima nije bilo kraja. U baru, moji napori da se uklopim tako što ću naručiti piće na srpskom brzo su se završili jer je barmen prešao na engleski, razotkrivajući me kao stranca samo zato što sam prišao šanku umesto da sednem za sto kao lokalci. Takođe primetio sam varijacije u veličinama porcija hrane i pića – „velika“ kafa u Srbiji je ekvivalentna „maloj“ u Americi, dok su doze piva, s druge strane, zadovoljavajuće veće.
U Hali David Kalinić, smeštenoj u srcu Beograda, Srbija, našao sam se usred žive publike foksirane na meč Fajnal fora mladih Crvene zvezde, Partizana, BKK Radnički i Vizura. Ovo leto obeležava značajan događaj ne samo veka košarkaške izvrsnosti, već i trajne sportske veze između Srbije i Amerike. Ta veza ima svoje korene u zadivljujućoj priči Amerikanca Vilijama Vilanda u školskom dvorištu u Srbiji.
Pre skoro sto godina, u oktobru 1923, radnik Vojske spasa SAD Vilijam Viland doneo prvu košarkašku loptu na srpsko tlo. Njegovi seminari su privlačili domaćine i radoznale posmatrače, uvlačeći ih u učenje o novoj igri. Viland je iza sebe ostavio obruče, lopte i košarkaške opreme koja će oblikovati početke srpske košarke.
Usred ove stogodišnjice — srpski košarkaš Nikola Jokić ovog leta je ušao u istoriju kao jedan od najuspešnijih košarkaša u NBA. U junu 2023. ne samo da je postigao izvanredan podvig osvajanja titule kao MVP NBA 2023, već je i predvodio Denver Nuggets do osvajanja njihovog prvog NBA šampionata. Nikola se ustoličio kao ikona u srpskoj atletici i košarci. U razgovorima s mojim srpskim prijateljima, otkrio sam dubok uticaj košarka ima u njihovoj zajednici. Navijači širom zemlje ostajali su budni do kasno u noć da bi uživo pratili Denver Nuggets, dok je veći deo sveta spavao, pokazujući globalni domet i uticaj košarke.
Kako mi je rekao jedan: „Značajno je videti kako mala zemlja kao što je Srbija, sa samo 0,11% svetske populacije, osvaja svetsku scenu“. Njihova strast na terenu i širom grada bila je zarazna, košarka je postala izvor nacionalnog ponosa, simbol jedinstva i svedočanstvo o nepokolebljivoj istrajnosti Srbije. Igra srpske omladine podsetila me je na moćan citat Nelsona Mandele „Sport ima moć da promeni svet. Ima moć da ujedini ljude na način na koji malo šta drugo čini. On govori mladima na jeziku koji razumeju…“ U Srbiji košarka govori taj univerzalni jezik, spaja ljude i neguje drugarstvo kao ništa drugo. Igra je prevazišla granice, stvara osećaj pripadnosti i povezanosti koji seže daleko van granica Srbije, ilustrujući pravu moć globalizacije i univerzalni jezik sporta.
