34
Sećanja sam često vezivala za ukuse - neverovatno je koliko detalja iz života sam zaboravila, ali pamtim kad sam probala svoju prvu šok žvaku. Pamtim vruć hleb tokom bombardovanja. Pamtim pomfrit ritual moje porodice...
Zdravo, ja sam Jazavitza, hranobloger sa Instagrama. Volim da jedem svašta, da probam nove ukuse, kuhinje, recepte… Do skora sam svoje utiske delila samo sa svojom malom zajednicom na Instagramu, sad delim i sa vama.
Ali ovog puta, ne delim sa vama recenzije gradskih restorana, već par zalogaja života.
***
Imala sam možda 4 godine.
Moji su imali samoposlugu na Novom Beogradu, koja se malo snabdevala kako treba, malo kreativno.
Sećam se da se tata sveže vratio sa svog švercerskog putešestvija.
Sedela sam na zadnjem sedištu, igrala se sa nekom lutkicom.
I otac mi je na semaforu dao majušnu kesicu, pojedinačno upakovanu žvaku.
Još pamtim taj udar kiselog kad sam zagrizla jako.
Smeh mojih roditelja na sve izraze lica deteta koje prvi put jede nešto toliko kiselo.
I svog iznenađenja kad sam shvatila da mi se taj ukus dopada. Da mi se cela vilica malo koči, ali da je slatko žvake utoliko slađe jer ima i kiselog fila.
Pročitajte još:
Jeste Shock žvaka bila kisela, i jesam se sva iskrivila od šoka, ali sam tražila još jednu čim je ova izgubila ukus – zagrizla je pomalo strašljivo, jer znam šta me čeka, ali odlučno – jer je ukus bio nov, uzbudljiv.
***
Odrastala sam u 90im.
Današnje sitnice su mi bile velike kao kuća.
Sećanje na ovaj mali ritual mi i danas potpiruje neku toplotu u grudima.
Svako malo, na putu kući, otac je birao putanju preko Zelenjaka.
Tamo gde je sad McDonalds, je stajao veliki kiosk u obliku ikonične kutije pomfrita.
On bi stao, istrčao iz kola i vratio se sa kutijicom vrućeg, slanog pomfrita, koji smo onda delili on, mama, i ja na putu kući.
Toliko slanog da se sećam kako mi se jezik ježio, ali sam nastavljala da jedem, komadić po komadić, grickajući svaki kao miš, da potraje što duže.
I ostalo mi je od tog vremena… da se dobar ukus čuva i pamti, i da su u životu bitne male stvari.
***
Kad je počelo bombardovanje, bila sam treći razred osnovne.
I bila blaženo nesvesna situacije.
Treće noći su mama i tata počeli da nas pakuju. Sve što je neophodno za život četvoročlane porodice je stalo u gepek opel kadeta. Tata nas je odveo kod svoje baba-ujne u Debeljaču.
Mađarsko-srpsko selo blizu Pančeva, bez ijednog ključnog resursa. Mesto na koje bombe neće padati.
I dok su padale po ostatku Srbije, mi smo samo viđali bombardere nad glavama, svađali se sa sirenama, i igrali se u bezbednim ulicama.
Međutim, polako je počelo i nama klincima da svanjava o čemu se radi, šta se dešava, vesti su počele da nas plaše, noćne restrikcije da nam gase Politikine crtaće, a flajeri sa pozivima na predaju da padaju po dvorištima.
Tada mi je vruć hleb postao magičan.
Svako veče je nestajala struja u celom kraju, pa je ulica bila u mraku, a na samom kraju ulice je bila pekara. Od onih starih što su pravile samo hleb i pokoju kiflu, što su radile ujutru samo dok se hleb rasproda.
Jedne posebno strašne večeri, kad se čulo kako bombe zvižde nad našim glavama, moji roditelji su brata i mene doveli na prozor, pokazali nam kako u mraku u kom je ulica, svetli ulaz pekare.
Ako samo dočekamo 12 sati budni, videćemo pekara kako otvara vrata, za one koji su strpljivo čekali, i prodaje VREO, krckav, sveže pečen domaći hleb.
I tako smo čekali. Sekunde kad su se vrata otvorila, brat i ja smo kao iz puške istrčali iz kuće, da se dokopamo te male magije, te retkosti – toliko, da smo zaboravili i torbu i novac. Pekar nam je znao porodicu, te smo veknu dobili, ali se još sećam koliko je bila vrela, da sam morala da skinem prsluk i umotam je u nju, da bih mogla da odnesem nazad do kuće, na čijoj kapiji su nas čekali roditelji, kao ponosne avanturiste, koji su iz džungle doneli blago.
Pročitajte još:
I svake noći do kraja bombardovanja, zviždanje bombi nas je držalo budnima, ali nije bilo strašno, jer nam je sad taj zvuk bio priprema za trk po hleb.
***
Eto, ti mali zalogaji, to je krivo što toliko volim dobru hranu. Posle je vezujem za ljude koji su bili sa mnom kad sam je probala, pamtim iskustvo dugo, dugo nakon što je ukus iščileo.
Imate li i vi ovakve zalogaje života?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
