Sunčica je mali heroj: Prvih 150 dana bebe od 620 grama

Podeli:
rano rođene bebe
Foto: Privatna arhiva

Pre 10 godina mala Sunčica se rodila u 26. nedelji, 104 dana pre termina. Bila je teška 620 g i dugačka 30 cm. Prvih 150 dana života provela je u bolnici. Njena mama Milica Lazarević Jekić za portal Nova.rs priča kroz šta sve prođu roditelji prevremeno rođenih beba.

„Nosila sam dečaka i devojčicu. Kad je porođaj krenuo mnogo pre vremena, prvo mi je bilo teško da poverujem da se to stvarno dešava, da moja trudnoća zaista mora da se okonča. Isprva nisam mogla da poverujem da se to događa baš meni. Bila sam beskrajno tužna. I zbog nas i zbog beba. Tek kad sam razumela neminovnost situacije, nastupio je strah: kolike su sada moje bebe, dokle su stigle da se razviju, kako će one tako malene u spoljni svet i šta sad ja uopšte treba da radim“, seća se Milica (37) iz Beograda, rodom iz Smederevske Palanke.

I dalje se tada osećala samo kao trudnica. Mama je trebalo da postane tek tri meseca kasnije.

„Bilo mi je mnogo teško što sam mislila da sam ih izneverila. Plašila sam se i šta će biti sa mnom. Osećaj je bio kao da me je neko ostavio da lebdim negde duboko u svemiru, sa stomakom koji je i pored svega za mene izgledao podjednako divan. Ali sam ipak morala s njim da se oprostim“, priča.

Tri dana nakon porođaja dečak je preminuo. Sunčica je narednih 56 dana bila na respiratoru, još 52 dana sa dodatim kiseonikom, imala je tri puta sepsu na intenzivnoj nezi. U prva dva meseca Milica je u više navrata pomislila da ne može dalje.

„Sećam se kada su je prvi put skinuli sa respiratora, kakva je to sreća za nas bila! Onda su nastupili dani u kojima je njeno zdrastveno stanje krenulo silaznom putanjom, a vrhunac je bio kada smo, i to baš na moj rođendan, prisustvovali njenom prestanku disanja. To je za mene bio potpuni šok. Aparati su pištali, lekari i sestre su trčali oko nje, dajući joj terapiju. Sve se ubrzo smirilo i vratilo u normalu. Ali tada sam pomislila kako mi je preteško da se nosim s tolikom neizvesnošću. Tu pomisao da sve može da se sruši u jednom malom, nehajnom trenutku i da je sve toliko nežno i na staklenim nogama, nisam mogla da podnesem.“

Ponekad su samo čekali. Neke nove vesti, rezultate pretraga, testova. Milica pamti i jedan razgovor sa doktorkom.

„Dan nakon Sunčicine operacije okica spremala nas je na to da ona neće videti. Sama pomisao na to ostavljala me je sleđenu, bez snage“, kaže.

Priča i koje je posledice na Sunčicino zdravlje ostavilo rođenje pre vremena.

„Najviše nevolja su nam priredile hemoragije, tj. krvarenja u glavici, za koja smo znali od početka. Ona su, kako je Sunčica rasla, kasnije donela mnogo dijagnoza, ali ono što je za njenu i našu svakodnevnicu važno, stavila su je pred mnoge razvojne izazove. I pored toga što ima cerebralnu paralizu, ona uspešno hoda samostalno, ovog leta je zavolela bicikl, zajedno sa nama ide na planinarenja, nedavno je poželela da uz mene i trči, videvši koliko zadovoljstva ja pronalazim u sportu. Učimo je da što samostalnije obavlja sve svoje aktivnosti.“

Milica kaže i da je Sunčicin vid mnogo pretrpeo. I pored toga što su se spremali za učenje Brajevog pisma, ona sada, kao učenica 4. razreda, čita pismo kojim se služi i najveći broj njenih vršnjaka, naravno uz uveličanja. U tome joj mnogo pomažu i savremena nastavna i zabavna sredstva, poput tableta.

Pročitajte još:

„Rastemo uz nju, pronalazeći načine da joj približimo svet i pomognemo joj da se što bolje u njemu iskaže. Svaki pomak i korak napred u samostalnost i svet na njeno lice iscrtava magičan osmeh radosti i ponosa. Iako je ona dete s posebnim potrebama, to nas ujedno obogaćuje i nekim novim perpektivama, neprestano od nas zahvatajući sveže doze kreativnosti i optimizma.“

Bilo je i dana kada bi jedan izazov sustizao drugi, pa se Milica ponekad pitala da li je fer da problemi budu toliko neumoljivi i da li je realno podneti sve to.

„Bili smo vrlo mladi, ja sam imala nepunih 27 godina, Sunčicin tata četiri godine više. Nismo imali neko veliko životno iskustvo, niti smo na sve ovo bili spremni. Jedino smo želeli da uživamo rastući sa svojim bebama.“

View this post on Instagram

?Први дан школе у кући.? У ствари, само настављамо где смо стале у нашем малом, домаћинском систему школовања. Сунчица као девојче са здравственим ризицима од марта не одлази у школу, иако је похађа. А ми смо ту да јок градиво прилагођавамо, што од мене захтева да до бескраја развијам креативну црту и моћ импровизације. А без јасне идеје и плана, као и стрпљења, не вреди ни да јој прилазим. ✨?✨ До пре неколико година спремали смо се за Брајево писмо. А јутрос, на овој фотографији Сунчица у ствари вежба краснопис. Тако се читање и писање одвија код слабовидог детета, коме моторика отежава писање толико да је понекад спремна да дигне руке од наука. А ја одустајање ни као мама ми као наставница никад нисам одобравала. Свако може, само да нађе начин. И напред је једина опција. ?✨? Распоред часова за данас: Српски: Диктат на таблету Математика: Помоћ око прављења ручка — припремити тачне мере састојака Физичко: пливање на Ади Допунска настава: трчање за возићем За рад "код куће": настављамо са читањем Пипи Дуге Чарапе.

A post shared by Милица Лазаревић Јекић (@milica_cvrkutanje) on

Ipak, kako kaže, snaga je bila tu, samo je povremeno bila zatrpana brigama, umorom, tugom…

„Vremenom sam naučila gde je mesto svim tim negativnim emocijama, ujedno krčeći put ka onome što mi je uvek bilo važno, i u najgorim danima, kad sam morala da se suočim s tim da ona posle svega neće rasti bezbrižno kao svako drugo dete. Trudila sam se da ne gubim iz vida cilj da smo svi mi ovde da ostvarimo svoje potencijale, nađemo svoju sreću i, kroz ono što stvaramo, podelimo je s drugima. Svet je lep, ima toliko toga što treba da uradimo i jedini način da idemo dalje jeste da napredujemo. Vremenom naučite i da cenite sve ono što imate i sve ono što ste dobro uradili“, tvrdi Milica.

Priča i kako je Sunčica uticala na njen odnos sa suprugom Ivanom.

„Ona nas je oboje naučila koliko je važno da radimo na sebi, da se menjamo i prilagođavamo zarad nekog višeg cilja. Ona nas je takođe naučila kako ništa ne može i ne sme da bude teško, čime stalno iznova nalazimo neke nove snage u sebi. Jer ako ona i pored svih svojih izazova, na svim nivoima, čak i sada, kada je svesna mnogih stvari, može neprikosnoveno da nosi osmeh na licu, da uživa u svemu što joj se dešava i da samouvereno ide dalje, bilo bi neozbiljno od nas da posustajemo, zar ne? O odustajanju nema reči. Ona nam je pokazala da ono nikada nije opcija.“

Jasno je koliki je udarac ovakvo iskustvo za mladi par koji tek stvara svoju porodicu, s mnogo ljubavi i pažnje, bojažljivo. Međutim, takav udarac može i da donese nešto dragoceno.

„Sa Sunčicom sam se rodila kao mama, a sa svim zdravstvenim rizicima koje mi je prevremeni porođaj doneo, i sama sam dobila još jedan život na poklon. Ona mi je pokazala jednu sasvim novu dimenziju, koja zaista postoji tu negde, kraj svih nas, i u koju inače, u redovnim uslovima, nemamo prilike ni da zavirimo. Zato nam se ponekad i čini strašnom, čudnom, preteškom. Ipak, ona me je naučila da to što sam rođena zdrava i prava, da je to zaista blagoslov i da se tako nešto ne propušta i ne prepušta. I da je to nešto što treba svakodnevno da negujem. Takođe, pomogla mi je da bolje razumem šta je to ljubav i šta ona nikako nije, iako super izgleda i zvuči. Sa njom sam pohađala najjaču školu strpljenja, a i dalje redovno idem na kurseve istog, svaki dan može da bude nova prilika da se osnažim na tom polju. Sa njom sam upoznala neke predivne ljude, koji dišu srcem, za koje nisam imala pojma da postoje, a na ulici prolazim pored njih. Da ovde žive i ljudi koji fantastično rade svoj posao, za koji je potrebno mnogo škola, posvećenosti i odricanja. Da postoje ljudi, o kojima bi trebalo mnogo više da se priča jer su prave vrednosti suštinski jedine važne“, priča Milica koja je diplomirala srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu, a već 10 godina vodi blog Cvrkutanje.

Ona kaže da ju je Sunčica naučila i da u hodu može da razgraniči ono destruktivno i nebitno od onog čemu treba da se posveti.

„Često se dešava da je ljudima neobično što se ne nerviram oko nekih stvari, koje drugima često zadaju mnogo muka i troše dragoceno vreme. Umesto toga, razmišljam gde ćemo na kolače i koju knjigu čitamo večeras.“

A kad pomisli na početak, volela bi da je više znala o prevremenom porođaju.

„Volela bih da sam bila manje prepuštena sama sebi i da je i za mene i supruga bilo mnogo više podrške na tom trnovitom putu, i u bolnici, ali i po izlasku iz nje. Bilo bi mi lakše da sam uz sebe imala neku mamu koja je prošla kroz istu situaciju i koja može da mi, iskreno, ali s mnogo nade, prenese šta nas sve čeka. Koja može da mi kaže da ima načina da se osećam bolje i da ima toliko toga što mogu da uradim za svoju bebu. Volela bih da sam znala da strah stvarno može mnogo toga da uprska. Volela bih da sam razumela da nas čeka mnogo izazova i da štedim snagu. Volela bih da sam još jače verovala u sebe.“

Tako bi, naravno, sve bilo lakše. Baš zato je Milica napisala knjigu za sve roditelje prevremeno rođenih beba. „Put roditeljstva: od mrvice do zvezde“ je dnevnik Miličinog prevremenog porođaja, skup dragocenih saveta o tome šta sve prevremeni porođaj unosi u porodicu. Govori o uticaju neočekivanog porođaja – kako na mamu i tatu tako i na njihovo okruženje – o emocijama tokom borbe za bebino zdravlje, o nezi bebe u prvim danima u bolničkim uslovima i uz pomoć medicinskog osoblja, kao i kod kuće, po izlasku iz bolnice.

„Nekada ne bude sve onako kako priželjkujemo i očekujemo, kako bismo voleli, kako „bi trebalo da bude“. Ali to istovremeno nije znak da sve staje. To samo znači da treba da prođemo put suočavanja i prilagođavanja novim okolnostima kako bismo ostvarili svoj san. Optimizam, znanje, upornost i ljubav stvaraju čuda“, kaže Milica.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar