0
Osim za đake, onlajn nastava veliki je zalogaj i za nastavnike, i za roditelje. Ljubinka Nedić, profesorka engleskog jezika u srednjoj stručnoj školi u Aranđelovcu, ima važnu poruku za njih, ali i za ministra prosvete u svom tekstu "Puna škola vrata, niotkuda đaka".
„Da, naopaka zagonetka, za naopaka vremena. Nisam pisala već neko vreme, jer naiđe tako neki period kada zanemim – pred glupošću, preteranim pametovanjem, neljudskošću, bahatošću, sebičlukom… Ako napišem šta stvarno mislim, posvađaću se sa svima koje poznajem. Da pišem šta ne mislim – ne ide. I onda pustim sebe na miru“, piše za sajt Klotfrket profesorka Nedić.
„Sve je to bilo fino dok mi mentalnu hibernaciju nisu poremetile tri pojave. Sve tri imaju veze sa situacijom u kojoj smo, za koju neki govore da je fabrikovana, drugi prestravljeno smatraju da ćemo svi da se zarazimo i pomremo. Jedni se podsmevaju maskama, drugi ih pobožno ne skidaju; jedni gase televizor čim se progovori o virusu, drugi posvećeno prate sve na svim medijima, a koliko su tekstova na internetu pročitali, zaslužili su da im se prizna specijalizacija, i to trojna – virusolog, infektolog i epidemiolog u jednom.
Pošto upravo čitate moj blog, smatram da vas možda zanima i moje mišljenje o svemu tome. Moj stav je – ČUVAJTE SE. Kratko i jasno.
A što se tiče pomenute tri pojave, krenuću redom.
Mame za bojkot onlajn nastave
Mame su rešile da svoj aktivizam podignu na viši nivo i da iz viber grupa pređu na peticiju, kojom izražavaju svoju nameru da bojkotuju onlajn nastavu.
Drage mame, imate moju punu podršku!
Potpuno ste u pravu.
I treba da bojkotujete onlajn nastavu.
Šta ćete vi na onlajn nastavi, kad je ona namenjena vašoj deci?
Pročitajte još:
Prilično sam sigurna da su ovu inicijativu pokrenule mame dece koja su pretežno učenici mlađih razreda, eventualno petog i šestog. To je uzrast koji ne sme (a i ne treba) samostalno da boravi na internetu. Roditelji tu zaista jesu neophodni, pre svega kao posrednici između učitelja/nastavnika i dece. Šta to u praksi znači? To znači da će učitelj na dogovorenoj društvenoj mreži, odabranoj za komunikaciju, postaviti materijal i zadatke i dati rok za izradu zadataka. Roditelj treba sve to da prenese detetu i da mu na kraju pomogne da se urađeni zadaci pošalju učitelju. Sve ono između ne treba značajno da se razlikuje od učešća roditelja pre pandemije. Ako ste i ranije sve radili zajedno sa detetom, radite i dalje (čineći mu medveđu uslugu, ali – vaš izbor). Ako ste povremeno pomagali, kad baš zapne, tako činite i za vreme pandemije. Ako vam je dete ranije bilo samostalno, vi ste u grupi roditelja kojoj je najlakše.
Naravno da ne može da bude potpuno isto kao kada deca normalno idu u školu. Međutim, potpuno je nedopustivo da roditelji moraju da čitaju lekcije da bi ih približili svojoj deci, da objašnjavaju i razrađuju gradivo sa njima i da pored svih svojih obaveza još budu i prosvetni radnici. To je posao baš tih prosvetnih radnika.
Ali…
Kada učitelj dobije sjajno urađene domaće zadatke, kada je 90% zadataka maltene bez greške, učitelj iz toga zaključuje da je gradivo odlično obrađeno, da su ishodi ostvareni i da slobodno može da ide dalje. S druge strane, ako mu stigne 40% dobro urađenih zadataka, a ovi ostali ili su prepuni grešaka, ili su polovično urađeni, učitelj zaključuje da ne može da ide dalje s gradivom, da treba da nađe načina da dodatno pojasni ono što đacima predstavlja problem, da mora dodatno da provežba sve što treba, da mora da promeni pristup, metod, nastavno sredstvo. Ukoliko učitelj/nastavnik to ne uradi, tužite ga direktoru i školskoj upravi. To mu je posao. To MORA da radi.
E, sada bi bilo zanimljivo čuti iskren odgovor roditelja na pitanje koliko su puta deci pomogli i više nego što treba, pa čak i umesto njih uradili zadatke koje deca nisu umela da urade, da bi do učitelja stigao što bolje urađen zadatak, i shodno tome, sutra i ocena bila bolja. Roditelj koji to radi, stavlja ocenu ispred znanja. Važnije mu je da dete dobije dobru ocenu, nego da zaista nauči i razume gradivo. Da još jednom pojasnim – jedno je malo pomoći detetu, a nešto sasvim drugo izvršavati obaveze umesto deteta. Najpogrešnije je ne staviti učitelju do znanja da učenik ne može da savlada gradivo. Naravno, sve bi imalo smisla tek kad bi se sve mame na viber grupi dogovorile da na sebe ne preuzimaju ulogu prosvetnog radnika, da pošteno učitelju šalju ono što je dete uspelo da uradi samostalno, ili uz minimalnu roditeljsku pomoć. I da onda ZAHTEVAJU da učitelj radi svoj posao. To je jedino normalno. Sve ostalo je naopako.
Što se tiče toga da li vas neko pita da li imate internet, računar, dobar telefon, da li sve to možete da platite – u istom smo sosu. I mi koristimo privatne telefone koje sami plaćamo, privatne računare koji su na izdisaju, i internet koji sami plaćamo. Sramota je što država nije obezbedila bar besplatan internet svim đacima i prosvetnim radnicima.
O nastavi na televiziji malo kasnije.
Hrabri nastavnici i razumni nastavnici
Sećam se da mi se prevrnuo želudac kada sam za vreme onlajn nastave na nekoliko mesta pročitala ponosnu izjavu nekolicine kolega – Pucajte, ja i sada držim čas! Činjenica je da su oni koji su posao radili kako treba, radili više nego za vreme redovne nastave. Činjenica je i da nas je Ministarstvo maksimalno maltretiralo svakodnevnim hitnim dopisima. Činjenica je i da su se mnogi dovijali da iz svojih uređaja izvuku poslednje atome snage, plaćali popravke, podizali kredite da kupe nove. Sve je to tačno. Ali smo sedeli bezbedno u svojim domovima, i organizovali vreme u priličnoj meri onako kako nam je odgovaralo. Istina, to ne važi za one koji su onlajn nastavu držali po školskom zvonu, ali šta da se radi, svako neznanje se plaća. Nismo provodili sate pod skafanderima, bez vode i toaleta, nismo pregledali zaražene, pa morali da se odvojimo od porodica da ih ne bismo doveli u opasnost. Nismo spajali smene, i spavali na stolici.
O skrnavljenju žrtava i istorijskog događaja iz kog je citirana rečenica potekla, neću ni da pišem.
E, sada smo na kolektivnom godišnjem odmoru.
Međutim, to nas ne sprečava da duboko promišljamo o školskoj godini koja je pred nama. Takvi smo, skloni brizi i razmišljanju. Dubokom, naravno.
S obzirom na to da je epidemiološka situacija katastrofalna, ne zbog protesta, nego zbog dozvoljenih utakmica, turnira, maturskih večeri, ogromnih proslava ovog i onog, potpunog ukidanja kontrole pri ulasku u našu zemlju i sl, postoji realna mogućnost da ćemo se sa onlajn nastavom sresti i od septembra.
Prosvetna javnost se podelila, čisto tradicije radi.
Na jednoj strani su oni koji potežu neoborive argumente – Ja mnogo volim decu! Ja mnogo volim svoj posao! Ja mnogo volim učionicu, i baš mi nedostaje rad u njoj! Samo nečovek kamenog srca može da ne pusti suzu pred ovakvim argumentima, koji svi od reda vode ka zahtevu da se od septembra svi lepo vratimo u učionice. Pomenu se tu i epidemiološke mere, da ne grešim dušu, istina uz prilično maglovitu ideju o tome kako ćeš da nateraš decu da ne skidaju maske, da se ne druže na odmorima, ili da izdrže bez odmora.
Na drugoj strani su oni koji u normalnom radu škola vide samo potpuno zatvaranje škola za najviše dve nedelje, zbog zaražavanja određenog broja đaka i nastavnika, koje procenjuju kao neminovnost. I još dodaju da ne razumeju tu ljubav prema đacima iskazanu kroz preuzimanje rizika da im se ti isti đaci razbole. O riziku po prosvetne radnike da i ne govorimo. Imaju i oni argumente kad se potegne kako prodavci, službenici, pekari i ostali mogu da rade, a prosvetni radnici ne mogu. Glavni, i teško oboriv argument, jeste da u predmetnoj nastavi nastavnik u toku radnog vremena u prilično malom kabinetu razmeni vazduh sa 120 do 150 đaka, i to satima. Pri tom, deca i mladi mogu da budu prenosioci virusa, a da ni jedan jedini simptom nemaju. I onda svi izginemo, ko Mančester!
Ispada da ova druga grupa ne voli dovoljno ni đake, ni svoj posao, i da su tako nekako nikakvi prosvetni radnici.
Nisam više ministar, ali mogu da pogledam
Na svu tu muku, roditeljsku i nastavničku, samo nam je falio izvesni Mladen Šarčević, koji je u prethodnoj Vladi, čiji je mandat istekao (a tehnička Vlada nije formirana), igrao epizodnu ulogu ministra prosvete.
Strastveni pecaroš, naviknut na zamaranje, trenutno radi na desetak modela nastave, od kojih će od septembra verovatno zaživeti sedamnaesti.
Naravno da je mudro na vreme razmišljati, pripremati se, imati rezervni plan, pa i pet planova, ali velika je muka kada je štetočina vredna.
A sada, ozbiljno:
Onlajn nastava nije, u svojoj suštini, nastava preko televizije. Ministar je akcenat stavio na snimanje TV časova, i najvažnije mu je da imamo više TV časova od bilo koga u regionu. Tigrić. I samo o tome govori! Ovih dana se unajveće snimaju novi časovi. Uz ogromno poštovanje prema naporu koji kolege koje u tome učestvuju ulažu, ne mogu a da ih ne pitam zašto to rade besplatno. Opet romantičarski odnos prema poslu, tipa “obrazovanje je u krizi, moramo da pomognemo”? I treba, i svaka vam čast na poslu koji obavljate, ali zašto bez honorara, i to ozbiljnog? Znate za sto miliona za Hram Svetog Save? (Nemam ništa protiv, ali te se pare daju tek kad od ostalog preteknu) Znate za gondole, jarbole, zlatne jelke? Jeste li videli kakvu opremu ima narodna milicija kad bije? A za vas nema para?
Da li ste obavestili nastavnike o tome koje će nastavne jedinice i kojim redosledom biti emitovane na televiziji, da ne bude opet da je TV program mimo svih operativnih planova nastavnika u Srbiji?
Da li vam je palo na pamet da vaši eminentni saradnici snime uputstva za korišćenje svih platformi za učenje na daljinu, i to iz ugla nastavnika, i iz ugla učenika?
Da li radite na obezbeđivanju besplatnog interneta za sve učesnike obrazovnog procesa?
Da li ste zahtevali od SVIH akreditovanih izdavača da dostave besplatna elektronska izdanja udžbenika, na kojima basnoslovne pare zarađuju svih ovih godina?
Da li vam je palo na pamet da angažujete nekoga sa Katedre za pedagogiju, da napiše kratku brošuru o tome u čemu se sve razlikuje onlajn nastava od nastave u učionici, da objasni prosvetnim radnicima koncept onlajn učenja, da ih odgovori od postupanja po satnici školskog zvona, pa da onda kolege sa Katedre za psihologiju dodaju deo o tome na šta sve treba da obratimo pažnju kada je u pitanju ponašanje učenika u ovim okolnostima? I onda sve to spakujete u maleni šareni PDF, i prosledite ama baš svim prosvetnim radnicima na imejl (čak i onima koji u 21. veku ne umeju da ga koriste, ali se ni time ne bavite).
Zbog čega sve ovo nije i sve ovo niste?
I onda nam sekirate i mame, i hrabre nastavnike, a i mene.
Još i izmišljate modele nastave, a da nas niste ništa pitali, po običaju.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
