Kako smo došli do toga da deca siluju decu, i sve to snimaju

Podeli:
silovanje
Foto: Shutterstock, N1

Srbiju je potresla vest da je 14-godišnji dečak silovao godinu dana mlađu devojčicu, a njegov drug sve snimio telefonom. Kakvi mehanizmi se kriju iza ovakvih slučajeva i kako sa decom razgovarati o nečem tako strašnom, za portal Nova.rs govori psiholog Ana Mirković.

Nakon prvobitnog osećaja užasa i šoka kad čujemo za ovako nešto, zapitamo se – kako dođe do toga. Ima li ikakvog racionalnog objašnjenja da maloletni dečak pomisli da uradi nešto tako strašno nekoj devojčici i da pritom, kako se navodi, nagovori druga da silovanje snimi telefonom?

Sve potiče iz porodice

„Silovanje je veliki poremećaj ponašanja, nedostatak empatije koji blago ide ka sociopatiji. Tad vas ispunjava da drugi pati, da povređujete ljude oko sebe… Za takve situacije uvek je važan i kontekst iz kog je to dete jer skoro uvek je iz disfunkcionalne porodice. Nasilje uglavnom potiče iz nasilničke porodice, obično je nasilnik i sam žrtva nasilja“, kaže za portal Nova.rs psiholog Ana Mirković.

Kako kaže naša sagovornica, vrlo retko se desi da dete koje odrasta ušuškano i voljeno počini silovanje.

„To su vrlo disfunkcionalni sistemi u kojima se proizvode mali monstrumi.“

Živimo u društvu koje toleriše nasilje

S druge strane, osim porodice iz koje dosta toga ide, i društvo ima ogromnu ulogu u formiranju stavova o ovako strašnim događajima.

„Pogledajte samo kako se reaguje na te teme, na slučaj Miroslava Mike Aleksića, kog neki nazivaju očinskom figurom. Ta podeljena javnost se može smatrati socijalnim fenomenom, pa neki kažu da su ga one izazvale, možda to i nije bilo, pitaju se što su žrtve ćutale… To je sve racionalizacija tog odvratnog čina i na neki način traženje opravdanja za to. Društveni kontekst toleriše tu vrstu nasilja.“

Pročitajte još:

Ana Mirković napominje i da se uvek govori kako da devojčice ne upadnu u tu zamku, a zapravo treba da naučimo dečake kako da ne budu silovatelji.

„To ne treba da budu tri časa neke razredne zajednice, već da bude kontinuirano vaspitanje u kom se roditelji zaista bave time da treba da budemo dobri, da brinemo o drugima, da delimo ljubav i zagrljaj, a ne agresiju. Ali pošto smo mi dugo bili ratom zahvaćeno područje, postali smo potpuno tolerantni na nasilje. Mi ga ne primećujemo, mi ga čak smatramo socijalno poželjnim. Onda će se ti dečaci koji siluju time čak i hvaliti“, nadovezuje se Ana Mirković na ono što ovaj slučaj silovanja devojčice čini još gorim – drug koji je sve snimao.

Mirković napominje i da se kod nas devojčice malo-malo tuku, pa se to snima i postavlja na društvene mreže, što odslikava i nepostojanje svesti o kazni.

„Oduvek je bilo i silovatelja među decom, i ubica, i razbojnika, ali sad nekako postoji ta svest o kolektivnoj amnestiji – da niko nikog neće kazniti.“

A koreni ovog problema sežu decenijama unazad.

„Generacije roditelja koje su odrastale devedesetih su emotivno kastrirane zbog ratova, sankcija, nemaštine, zbog toga što je cela porodica trebalo da preživi s platom od 10 maraka. Generacija naše dece je predivna s obzirom na to šta mi kao roditelji možemo da im ponudimo. Takođe, danas će mnogi roditelji naglasiti koliko su angažovani da obezbede finansije, a niko ne govori koliko vremena provodi s decom, koliko ih čujemo, koliko razumemo njihove potrebe, da li smo im podrška. Često su u pitanju otuđeni odnosi. Deca su danas prepuštena društvenim mrežama, pa učestvuju u tim izazovima, poput onog na TikToku. Deca umiru u izazovima zbog neznanja i naivnosti.“

Ne savetujte decu – postavljajte im pitanja

Da bi se nešto promenilo nabolje, treba menjati sistem – i škole, i centre za socijalni rad i zakonodavstvo, ali u srži svega je porodica. Prvi korak je – razgovarati sa decom, kaže Ana Mirković, koju je ovaj slučaj silovanja i lično uznemirio jer njena ćerka ima 14 godina. A kako će razgovarati sa njom posle ove vesti? Kako roditelji treba da se postave kad čuju nešto slično?

„Ja sam sa ćerkom i pre dve nedelje vrlo otvoreno razgovarala kad se saznalo za slučaj silovanja u takozvanoj školi Miroslava Mike Aleksića. Ja ne spadam u one mame koje daju savete, ja uvek postavljam pitanja – jesi li čula nekad za tako nešto, kako si tad reagovala, da li znaš da silovanje nije samo taj čin već i ako neko traži da skineš odeću, ako te dira po intimnim delovima. Pitam je i da li su devojčice za koje je čula da im se slično desilo s nekim razgovarale… Vi tako ulazite u svet deteta. Nije isto ako kažete – nemoj da te neko takao po guzi, nego kad pitate o nečemu. Tad nam deca daju svoju perspektivu jer njihova psihologija je potpuno drugačija od naše“, zaključuje Ana Mirković.

Kako kaže, ne postoji tako komplikovan i monstruozan čin koji ne može da se prevede na jezik deteta, a sve kako bismo im pomogli i razumeli ih, a ne osuđivali.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar