Dragana Vasić je mama tri devojčice. Dve je rodila u Gradskoj bolnici, a jednu kod kuće. Dojila je sve ćerke, iako je, kako kaže za naš portal, to povremeno bilo jako teško. Najstarija ćerka je sisala 2,5 godine, a najmlađa je bila nadomak četvrte godine kada je prestala.
„Ja sam mama tri devojčice od 13, 11 i 4,5 godine, partnerka jednog Nenada već 23 godine, viši sam fizioterapeut i u dugogodišnjoj praksi sam uglavnom radila s bebama, a već 10 godina sam i vršnjačka volonterska savetnica za dojenje u Savetovalištu za dojenje Udruženja Roditelj. Pre tri godine sam postala i međunarodno sertifikovana savetnica za laktaciju u Srbiji“, priča nam na početku Dragana.
Sva tri njena dojenja su kako kaže bila vrlo različita i specifična po svojim problemima u startu.
„Prva devojčica je tokom prvog meseca sisala preko silikonske bradavice. Predivna patronažna sestra Goca iz ambulante u Braće Jerković mi je pomogla da bebu dojim pomoću njih. Nakon mesec dana uspele smo da se oslobodimo silikonskih bradavica, beba je malo porasla, ojačala, ja se oporavila od intenzivnog porođaja, i počele smo obe da uživamo. To prvo dojenje je trajalo dve i po godine, tokom čitave druge trudnoće je ćerkica sisala i još šest meseci u tandemu sa mlađom sestrom“, priča ona.
Kada se porodila drugi put, njena beba je imala problem sa sisanjem prvih pet meseci, poteškoće sa unosom mleka, gutanjem, mogla je da sisa samo u određenim položajima, a situaciju je pogoršavala njena visoka senzibilnost i pojačana iritabilnost.
„Neprestano je vrištala, nije se smirivala na dojci već samo u marami, dok je tata nosi. Ni sama ne znam kako sam taj period izdržala da ne prekinem sa dojenjem. Valjda me je držalo to što je starija ćerka i dalje sisala, pa mi je bilo bezveze i paradoksalno da nju dojim, a bebu hranim na neki drugi način. Posle tih početnih meseci pakla, situacija se malo popravila, valjda sam i ja navikla ili me je popustila postporođajna depresija, koju sam, sigurna sam, imala. Da nije bilo mog partnera, tako racionalnog i punog podrške i mog ženskog, virtualnog ‘sela’ verovatno bih se slomila i odustala. Veliki motiv da nastavim bila je, pre svega, svesnost o benefitima koje dojenjem pružam njima, a i sebi. Što duže dojimo svoje bebe, smanjujemo rizik od pojave karcinoma dojki i reproduktivnih organa i sebi ali i njima, naročito bebama ženskog pola, a s obzirom da u porodičnoj anamnezi imam ove tipove karcinoma, logičan izbor za hranjenje mojih ćerki je bilo dojenje, što je duže moguće“. kaže Dragana Vasić.
Treća devojčica je imala anatomske probleme usled kojih je imala poteškoće da pravilno sisa, ali su, kako Dragana priča, nakon mesec dana pakla, jezivih bolova i rana na bradavicama, taj problem hirurški rešili i od tada je dojila ćerku sve do prošlog leta kada je imala tri godine i devet meseci.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da se bebe hrane isključivo mlekom prvih šest meseci života, da im mleko ostaje osnovna hrana do navršene godine, uz dodavanje nemlečne ishrane, a da se dojenje nastavi i tokom druge godine i da traje onoliko dugo koliko to žele mama i dete.
„Moje su ćerke postepeno smanjivale dužinu trajanja podoja, pa broj podoja, pa se pri kraju svelo samo na jutarnji i onda su i to prestale da praktikuju. Ovakav način prekidanja dojenja najmanje je neugodan i traumatičan i za dete i za majku i njeno telo. Sve je spontano i nežno“, kaže ona.
Svesna je da se mnogo dojenja završi mnogo pre nego što su to roditelji planirali i želeli. Razlog tome je u tri ključna faktora – odgovarajućoj edukaciji budućih roditelja, ali i zdravstvenih radnika, kontinuiranoj podršci tokom dojenja i upornosti i motivisanosti majke. Kad prva dva faktora izostanu ili nisu adekvatni, uzalud je sva upornost i motivisanost.
„Veoma sam srećna, kao savetnica za dojenje, što u poslednjih 10 godina ima sve više žena koje odlučuju da doje svoju decu duže od godinu dana. Pripisujem to i dostupnosti informacija na internetu i lakšem povezivanju žena kroz grupe podrške. Sve tri ćerke sam, u svim uzrastima, dojila gde god bih poželela i nikad zbog toga nisam imala neprijatnosti ili negativne komentare, već uvek osmeh i topli pogled, naročito najstarijih sugrađana koji nisu zaboravili koliko je normalno i uobičajeno videti majku koja tako hrani bebu. A i kako objasniti gladnoj bebi da se strpi dok ne izađemo s pijace, iz parka i dođemo kući“, zaključuje Dragana.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare