0
Međunarodni dan žena bi trebalo da bude dan koji nas podseća na borbu za ženska prava i na sve pobede koje smo postigle, ali istina je da ta bitka nikad ne prestaje. Žene se u Srbiji i danas bore za ono što im pripada, pa zato najlepši "pokloni" koje možemo da dobijemo na današnji, i svaki drugi dan, nisu ni ruže, ni čokolade, ni skupi parfemi, već upravo - prava.
Pravo da me ne ubiju
Svake godine u porodičnom nasilju živote izgubi najmanje 30-40 žena. Svaka treća žrtva je prethodno prijavljivala nasilnika, ali nešto u sistemu očigledno škripi, jer se nasilnik, nakon privođenja, često kući vraća dodatno razjaren i besan, što za rezultat daje tragične posledice. U razgovoru za Nova.rs članice Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović i Sanja Pavlović kažu da očigledno dolazi do ozbiljnih propusta nakon prijava nasilja, ali da za to niko ne odgovara.
Profesionalci koji postupaju po prijavama nasilja u porodici i dalje, pored svih obuka koje su prolazili tokom prethodnih deset i više godina, ne znaju ili ne žele da adekvatno procene rizik od ponavljanja nasilja, čak i u situacijama u kojim je očigledno da postoji rizik od ubistva žene.
„Zbog toga što se u javnosti često navodi kako žene lažno prijavljuju nasilnike kako bi ostvarile nekakvu dobit ili prednosti, a neka tužilaštva javno hvale brojem slučajeva koje su pokrenuli protiv žena zbog lažnog prijavljivanja, profesionalci koji postupaju po prijavama su naučeni da ne veruju žrtvama, odnosno imaju svoja lična uverenja o tome na koji način žrtva treba da izgleda, postupa i govori“, ističu iz Autonomnog ženskog centra.
Žena koja skupi hrabrosti da prijavi nasilnika – a samo neko ko je kroz to prošao može da zna koliko je hrabrosti potrebno – tek tada prolazi kroz pakao, u vidu ucena, pretnji i zastrašivanja, u kojima često učestvuju i advokati nasilnika.
Preti im se pokretanjem postupka za lažno prijavljivanje, advokati koji zastupaju optužene nasilnike im sugerišu da muškarci neće moći da plaćaju alimentaciju ako odu u zatvore, pa tako mnoge žrtve odustanu od svedočenja. Međutim, čak i kada ne posustanu pod pritiskom, često ih dočekuje sramna presuda.
Pročitajte još:
„Nasilnici u 70 do 80 odsto slučajeva bivaju osuđeni na uslovne osude, a u preostalim slučajevima im se uglavnom izriče kazna kućnog zatvora tokom koje im je dozvoljeno da idu na posao i rade.
Neka tužilaštva, kada su prikupljeni i drugi dokazi osim izjave žrtve, predlažu nasilnicima sporazume o priznanju krivice, i na taj način na mnogo brži način završavaju ove postupke koji inače traju dve do tri godine“, pričaju naše sagovornice.
Kada se sve to uzme u obzir, ni ne čudi što toliko veliki broj žena ćuti o nasilju, jer sistem jasno pokazuje da nije napravljen kako bi ih zaštitio ukoliko dignu glas protiv nasilnika.
Često se govori o strožijim kaznama za nasilnike, ali činjenica je da su zakoni u Srbiji po pitanju nasilja prema ženama bolji od mnogih koji postoje u u drugim evropskim zemljama.
Problem nije u zakonima, problem je u tome što se ne primenjuju, kažu iz Centra, i dodaju da sudije, tužioci, policijski službenici i socijalni radnici imaju sposobnost da obesmisle primenu svakog zakona.
„Svedoci smo obesmišljavanja krivičnog postupka koji se vodi zbog seksualnog nasilja prema ženama u slučaju ‘Jutka’. Na žalost, ni jedan sudija niti tužiac nikada nije snosio odgovornost za nepostupanje i ne pružanje zaštite ženi i deci žrtvama nasilja“, poručuju one.
Pravo da me ne zlostavljaju
A upravo je slučaj „Jutka“ najbolji primer toga kako sistem u Srbiji okreće leđa ženama koje prijave seksualno uznemiravanje i time, posredno ili ne, štiti nasilnika.
Bivši predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka, protiv kog se vodi sudski spor za seksualno uznemiravanje Marije Lukić, kao da je potpuno imun na brojne dokaze, svedočenja i pritisak javnosti, sa kojim je suočen u sudnici i van nje. Lukić, koja je postala simbol borbe protiv seksualnog uznemiravanja i malih, lokalnih despota, koji u svojim carstvima imaju pipke u svakoj instituciji i mogu da rade šta god požele, bez ikakvih posledica, na svojoj koži je osetila svu surovost sistema. I nije usamljena u tome.
Snežana Bojić iz Žunje pored Brusa je još jedna od Jutkinih žrtava, koja je takođe podnela prijavu protiv njega, ali ju je tužilaštvo odbacilo. Jeličić, koji je školski drug njenog oca, pokušao je da je napastvuje, gurnuo joj je ruku pod suknju, uz pitanje „je l’ volkaš ti mene“. Snežana je posle napada uspela da se izbavi i da pobegne, i neko vreme se lomila da li da ga prijavi ili ne – pre svega zbog pitanja kako će da reaguju ljudi u okruženju.
Za Nova.rs priča o tome kako je donela odluku da se obrati policiji.
„Bilo je potrebno dosta hrabrosti, svesni ste i sami da je ovo mala sredina i da je uvek pitanje šta će reći drugi. Sama ta tema kad se spomene, odmah krenu priče ‘ona je ovakva, ona je onakva’, ‘sama se uprljala’ i tome slično. Ja sam danas udata, ali tada sam bila devojka i bojala sam se šta bi ovakvi komentari mogli da naprave. Ali, srećom, imala sam veliku podršku porodice“, kaže Snežana.
Nakon prijave su usledile pretnje telefonom, uvrede, razne ponude da povuče tužbu, a situacija je došla dotle da je policija čuvala porodicu. Ali ona nije odustala od borbe za pravdu – ne samo za sebe, već za sve žene koje su trpele Jutkino nasillje, pa je tako bila svedok na Marijinom suđenju.
„Mislim da su žene počele da se bude i da brane svoje dostojanstvo. Nadam se da će ceo ovaj slučaj sa Jutkom, sa Marijom Lukić i sa mnom, da podstakne što više razgovora o seksualnom uznemiravanju, jer se žene zaista plaše da progovore. A nasilnika ima svugde! Zato bih ženama koja se možda nalaze u sličnoj situaciji poručila da istupe i da budu hrabre. I da, pre svega potraže podršku u svojoj porodici, jer je mene to izvuklo“, kaže hrabra Snežana.
Šta država treba da promeni? Pa, ponovo se vraćamo na istu priču – zakoni postoje, ali potrebno je pronaći ljude koji će zapravo da ih primenjuju, jer bi svako drugo donošenje novog zakona bilo besmisleno, ukoliko ni ovi pravni okviri koje danas imamo ne mogu da se poštuju.
Pravo da mi ne oduzmu posao i novac
Jedan od većih paradoksa života u Srbiji je činjenica da nas država nominalno podstiče da rađamo, dok suštinski ne radi gotovo ništa po pitanju poboljšanja uslova za to. Žene se i dalje redovno suočavaju sa diskriminatornim pitanjima na razgovorima za posao, sa porodiljskog odsustva se vraćaju na niže pozicije i plate, a sporni Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom iz 2018. godine je oštetio veliki broj mama i budućih mama, koje su dovedene u situaciju da tokom odsustva primaju iznose od po nekoliko hiljada dinara mesečno.
Naime, ovim zakonom su promenjeni uslovi za obračun naknade zarade, i to tako da u prosek ulazi 18 meseci (umesto 12, kako je bilo ranije), i ne ulazi trudničko bolovanje, a uvedene su i brojne druge izmene, kojima je oštećeno više grupa žena.
Jedna od mnogih žena koje su na svojoj koži osetile posledice ovih promena je Stefana Zarić iz Udruženja „Mame su zakon“, koja je na prvom protestu povodom ovog zakona pre skoro dve godine bila trudna, a danas je mama jednog veselog dečaka. Kako kaže, tokom porodiljskog je primala 8.700 dinara, iako je godinama radila, zbog čega se vrlo rano vratila poslu, već kada je dete imalo nekoliko meseci.
Pročitajte još:
„Od prvog protesta do danas ništa se nije promenilo, osim činjenice da smo svaki put kada najavimo novi protest, čule nova obećanja ministarke Slaviće Đukić Dejanović da će doći do izmena spornih odredbi zakona. Ništa od toga do danas nije ispunjeno“, kaže Stefana za Nova.rs.
Naša sagovornica je, baš kao i druge mame koje se nađu u ovakvoj situaciji, uspela da pregura uz pomoć svoje mame, suprugovih roditelja i raznih prijatelja, koji imaju mušku decu, pa su im davali garderobu. Međutim, ženu koja se nađe u ovakvoj situaciji, čak i ako uspe da se snađe sa tih nekoliko hiljada dinara, tek pri povratku na radno mesto čekaju problemi.
„Znam dosta žena koje su završile porodiljsko i nije im produžen ugovor , ili nisu ni mogle da otvore bolovanje jer nisu imale ugovor o radu. Ja sam lično trenutno jako zadovoljna poslodavcem i poslom, a može se reći da sam imala sreće što sam pronašla nekoga ko sve radi po pravilima i ne mulja da bi platio manji porez. Još nekoliko mojih prijateljica je imalo sreće da se zaposli bolje nakon porodiljskog, ali mislim da su to usamljeni slučajevi, već da je mnogo češće da se žene muče posle. Posebno po pitanju slanja deteta u vrtić, jer prednost imaju deca čija su oba roditelja zaposlena, što znači da majka ne može da ubaci dete u vrtić ako je nezaposlena. I onda ulazimo u taj začarani krug jer, ti da bi počela da radiš, dete mora da ide u vrtić, a da bi dete išlo u vrtić, ti već moraš da imaš posao“, priča Stefana.
Na kraju se samo postavlja pitanje koliko državna stimulacija od 100.000 dinara za prvo dete može da bude adekvatna, ako im se, s druge strane, oduzima novac koji su same zaradile, a sistem otežava zaposlenje?
Pravo da budem zdrava
Danas se ugasio najmanje jedan život u Srbiji zbog bolesti koja može da se spreči provereno efikasnom vakcinom. I juče takođe, a i sutra će sigurno – ukoliko nešto ne promenimo.
U pitanju je rak grlića materice, sa kojim se svake godine suočava oko 1.500 žena u Srbiji, odnese oko 500 života, a ova crna statistika nas svrstava među najgore zemlje u Evropi. Vakcina protiv HP virusa, koji izaziva ovu vrstu karicnoma, mogla bi da spreči ogroman broj slučajeva, a iskustvo iz Australije, gde je upravo imunizacijom dovedeno maltene do potpunog iskorenjivanja raka grlića materice, to i potvrđuje.
Za razliku od svih ostalih problema u zdravstvu sa kojima se žene suočavaju, od manjka mamografa, preko komplikovane procedure zakazivanja svakog, pa čak i preventivnog pregleda, pa sve do velikih gužvi i listi čekanja, za koje su potrebna velika, komplikovana sistemnska rešenja, uvođenje HPV vakcine u redovnu imunizaciju o trošku države nije teško. To je nedavno pokazao Šabac, koji je postao prvi grad u Srbiji u kojem će ova vakcina moći da se dobije besplatno.
Za ostale ljude, pak, imunizacija koja može da spasi život košta oko 400 evra, jer je to cena tri doze, koliko jepotrebno da se primi kao bi vakcina bila delotvorna.
„HPV vakcina se nalazi na listi preporučenih vakcina, što znači da se plaća. Država bi morala da se uključi i da pomogne da vakcina postane dostupnija roditeljima, na prvom mestu zato što je svaki život dragocen. Takođe, poznato je da je prevencija jeftinija, jer bi i samu državu vakcina koštala manje, nego kasnije briga o bolesniku i čitavo lečenje koje, nažalost, može da se završi tragično“, kaže za Nova.rs direktorka udruženja „Roditelj“ Gordana Plemić, koja se godinama zalaže za uvođenje ove vakcine i za podizanje svesti o tome koliko je važna.
Nažalost, novac nije jedina prepreka na putu ka spasonosnoj injekciji, jer ju je dosta teško naći po apotekama, a i ako uspete da je nađete, postoji velika verovatnoća da će lekari u domu zdravlja odbiti da je daju detetu, jer ne mogu da znaju da li je ispoštovan protokol transporta vakcine.
„Lekari se brinu da li je ispoštovan takozvani hladni lanac, i ja ih u potpinosti razumem, ali to znači da je vakcinu jako teško dobiti u državnom domu zdravlja, jer ih oni nemaju. Trenutno ih je moguće dobiti u većim privatnim klinikama, koje su otkupile jedan broj vakcina, pa tako znaju da su sigurno transportovane i čuvane na odgovarajući način. I to je problem, jer svi znamo da većina roditelja svoju decu vodi u dom zdravlja kod izabranog lekara, kod kog idu godinama i kojem veruju“, nastavlja Plemić.
Dostupna HPV vakcina bi mogla da sačuva veliki broj života i možda bismo jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, mogli da kažemo da ni juče, ni danas, ni sutra neće umreti nijedna žena od ove opake bolesti.
