6
Gledao je fotografije, i krenuo da priča o svakom umetniku koga je ugledao kad ga je upoznao, kad je svirao sa njim, od Reja Čarlsa do Paka de Lusije. Raspričao se, a onda upitao da li može da sedne ako ne žurim. Menadžer je ćutao, a Sting je zamolio da mu donesu kafu, prepričava za Nova.rs doživljaje sa Stingom u Sava centru umetnički fotograf Milutin Rajković.
Odluka beogradskih vlasti da proda Centar “Sava”, našu najveću kongresno-kulturno-poslovnu ustanovu međunarodne reputacije, probudila je sećanja na uzbudljivu prošlost ovog zdanja koje je pod svoje svodove primalo svetske političare i naučnike, ali i najveća imena umetničke scene. Portal Nova.rs kroz razgovore sa ljudima, koji su izbliza posmatrali ili kreirali taj zvezdani svet Sava centra, u nekoliko nastavaka podseća na to šta sve pamti zgrada u ulici Milentija Popovića u Beogradu.
Ako je neko postao zaštitni znak Sava centra, onda je to umetnički fotograf Milutin Rajković Kaktus, koji je zabeležio svaki trenutak u životu ovog hrama kulture, od rođenja do današnjih dana. Iako vrlo retko priča za javnost, pristao je da za Nova.rs podeli delić uspomena samo zato što je tema Sava centar.
– On je za mene bio i ostao moj dom i moje radno mesto. Još kao mladić sam sarađivao sa Skupštinom grada Beograda i u to vreme je odlučeno da se gradi KEBS. Gradonačelnik, čika Branko Pešić, tako sam ga zvao, pozvao me je i rekao: „Mali, dođi sutra, krećemo sa izgradnjom. Tito je naredio da mora da se izgradi za godinu dana, dođi to da snimiš“. I tako sam fotografisao udaranje kamena temeljca, kao i ceo proces izgradnje, radilo se i dan i noć – priseća se Rajković.
Posted by Stare slike Novog Beograda on Четвртак, 15. мај 2014.
Potom je usledilo svečano otvaranje objekta A, kojem je prisustvovao Tito, a prenosila RTV Beograd.
– Bio je to događaj za pamćenje, cela zemlja ga je gledala. Odmah se počelo sa gradnjom objekta B u kojoj se nalazi i danas čuvena Velika sala koja je zvanično otvorena 12. januara 1979. koncertom „Za Evropu“ čiji su organizatori bili Skuština grada Beograda i RTB, a prvi put u saradnji sa 13 televizija iz Evrope koje su učestvovale u tom programu – priča naš sagovornik, koji je sve uredno beležio.
Na programu su bili balet, klasična i zabavna muzika, igre naroda i narodnosti, a „Sedmorica mladih“ su pesmom „Emina“ zvanično otvorili najveću dvoranu u našoj zemlji. Potom su učestvovali horovi, od dečjih do „Branka Krsmanovića“. Sala je bila krcata, kao i foaje ispred.
– Ova svečanost je bila pojam za to vreme kako je osmišljena i organizovana. Nakon toga je formiran tim profesionalaca da vodi kulturni sektor. To su bili ljudi koji su potpuno sebe dali na tom poslu. I mene su pozvali da im se pridružim, ali ja sam želeo da ostanem samostalni umetnik, pa smo se dogovorili da nastavim da radim, a da mi ustupe neki mali prostor u Sava centru, kako bih mogao da budem deo tima. Postigli smo dogovor – priča čuveni Kaktus, čiji studio je i danas u Sava centru.
Prema njegovim rečima, ubrzo su nastavili da se ređaju događaji za istoriju, po svojoj zahtevnosti, veličini. Prvi od njih bilo je gostovanje baleta Boljšoj teatra od 21. do 25. marta 1979. To je bila, kako kaže, prva velika međunarodna kulturna saradnja SFRJ i SSSR, a organizatori su bili Sava centar i Jugokoncert. Prvog dana na programu je bila „Žizela“, potom „Labudovo jezero“, onda ponovo „Žizela“ zbog velikog interesovanja i na kraju „Spartak“.
– To je bio spektakularan događaj na koji su došli svi naši velikani iz sveta umetnosti, kao i javne ličnosti. Publika ga je isto tako glamurozno i dostojno ispratila, svi su bili doterani, svečani – svedoči Rajković i dodaje da je Sava centar brzo izrastao u ustanovu izuzetne umetničke orijentacije, otvoren za stvaralaštvo i dostignuća najvećih dometa.
– A stvorili su ga ljudi koji su radili u njemu. To je tim koji je tekao kao jedna reka, svi su davali svoj maksimum u svim vremenima i tako je stvoren imidž ovog mesta – ističe on.
Za prvu godišnjicu predložio je tadašnjem direktoru Miloju Popoviću da naprave malu izložbu fotografija o dešavanjima u Sava centru.
– To smo postavili na ulazu u hol i nastavili za svaku godišnjicu. Kako je bilo sve više događaja, postavka je bila sve brojnija, pa sam dao ideju da imamo neko mesto na kojem bi to bila stalna izložba. Najpogodniji je bio nekada Rudarski a danas VIP salon. Ta izložba i danas postoji, na njoj je izloženo oko 300 snimaka i to je jedina stalna postavka fotografija takve vrste kod nas, koja je vremeplov i stalno se dopunjuje – priča s ponosom naš sagovornik.
Kaktus dodaje da je Sava centar već po osnivanju ucrtao sebe na mapu svetskih sala i podseća da je već 1980. godine u njemu organizovana Godišnja skupština Uneska, koja je trajala skoro šeste meseci – dva meseca su trajale pripreme, 40 dana konferencija i još dva meseca su učesnici ostali da srede sve što se za to vreme uradilo.
Bili smo centar sveta, svaka zemlja predstavila svoje umetnike, kaže.
Imao je odrešene ruke da bude kreator šta će i kako slikati, a specijalizovao se posebno da fotografiše programe na sceni. Kao bivši karatista, imao je, kako kaže, taj osećaj za trenutak.
– Posebno sam voleo balet i kada je najveća balerina današnjice Svetlana Zaharova prvi put najavila svoj dolazak u Beograd sa Boljšoj teatrom, odmah sam zamolio da unapred pošaljemo faks sa molbom da mi odobre pratim i slikam celu predstavu, što inače nije dozvoljeno. Pristali su pod uslovom da slikam samo kad je fortisimo. Napravio sam seriju divnih fotografija, ali nije stigla da ih vidi. Ali kako je bila oduševljena organizacijom Sava centra, rado je prihvatila da dođe i sledeće godine. Odmah sam predložio Milanu Lazoviću koji je vodio taj deo programa da je dočekamo na konferenciji za štampu sa izložbom njenih fotografija sa prethodnog gostovanja. Kada je stigla i videla, zanemela je. Bio je to trenutak koji ću pamtiti ceo život – priča Rajković, koji je nakon ovog događaja doživeo da mu Svetlana Zaharova predloži da ova izložba bude na velikoj svečanosti koju priređuje u Kremaljskom dvorcu gde će imati solistički koncert.
Ovom pričom je želeo da naglasi, kako kaže, koliko je važno kada je gost zadovoljan.
– Ja sam bio samo segment u toj organizaciji koju je pružio Sava centar – skromno dodaje on.
Deo ovih fotografija uvršten je i na izložbu povodom 250 godina baletske škole Boljšoj teatra. On je nastavio da promoviše Sava centar, pa je u palati Ujedinjenih nacija prikazao reprezentativnu izložbu povodom 30 godina SC.
– Moje fotografije su korišćene za sve objave, reklamni materijal, a posebno mi je drago što su neki od gostiju tražili da ih koriste za svoj propagandni materijal. Među njima je bila Monserat Kabalje, koju sam privatno slikao u studiju, i ona ih je koristila posle u razne svrhe.
Pročitajte još:
On podseća da svetski velikani imaju stroga, surova pravila koja su precizno definisana u ugovoru i sve konce drže menadžeri koji ih dovode.
– Znajući to, kada je Sting imao koncert sa Edinom Karamazovim, priđem menadžeru i kažem mu da sam specijalno zadužen za snimanje najznačajnijih ličnosti koje gostuju u Sava centru, ali da mi u toj kolekciji nedostaje Sting. On mi je odgovorio: „U redu, možete da ga slikate na sceni“. Na to sam odmah reagovao da mi je potreban njegov portret i da mi treba da ga slikam u studiju. „To nije po ugovoru“, odmah me je presekao, a onda me iznenada zaintrigirano pitao: „A gde je studio“. Pokazao sam mu vrata rukom, jer je pored garderobe izvođača, i odveo ga. On je samo provirio i kada je video fotografije legendi muzičke scene rekao je: „U redu, imate samo pet minuta, ali posle koncerta“. „Meni su dovoljna dva minuta“, odgovorio sam.
Sting je došao u studio, nasmejan, zadovoljan koncertom, atmosferom, nastavlja Rajković ovu divnu priču.
– Gledao je fotografije, i krenuo da priča o svakom umetniku koga je ugledao kad ga je upoznao, kad je svirao sa njim, od Reja Čarlsa do Paka de Lusije. Raspričao se, a onda upitao da li može da sedne ako ne žurim. Menadžer je ćutao, a Sting je zamolio da mu donesu kafu. I tako je krenuo razgovor u koji su se uključili i moji sin i ćerka koji su bili na koncertu i čekali me da završim posao. Priča teče, ja nikako da ga slikam, a on ne žuri. A ispred novinari čekaju da uzmu izjave, meni i drago i neprijatno. Kada sam ga slikao, on je rekao: “ Hajde mi da se slikamo“, pa sa decom. Na kraju je menadžer zamolio da novinari uđu u studio i tako je nastala mala žurka… – kaže Kaktus.
Sava centar je uvek bio prestižno mesto i bilo je neko nepisano pravilo da ako umetnik nije bio tamo na sceni, onda nije još postigao najviši nivo.
– Kada je čuo da će da se renovira Sava centar, Vlatko Stefanovski je nazvao i zvanično zamolio zaposlene da ako menjaju scenu, i ako jednu daščicu slučajno otkuju i požele da bace, da je sačuvaju za njega. Makar jedno parčence scene, jer želi da to drži na zidu pošto mu je najveći uspeh i čast bila kada je nastupao u Sava centru. Na kraju je rekao da je to hram kulture u kojem su sve svetske ličnosti, legende i velikani hodali – otkriva nam Milutin Rajković Kaktus.
Pri prodaji Sava centra ima samo jednu želju, a to je da oni koji ga budu kupili nastave da održe nivo koji ova kuća ima, i da učine da bude još bolji.
– On je imidž Beograda, Srbije i čitavog regiona. Treba da se renovira, ali konstrukcijski je dobro napravljen, sve je to liveni beton i može mnogo godina još da izdrži – zaključuje Kaktus.
***
Sava centar, kako ga svi zovu, izgrađen je 1977. godine, a srce objekta čini Velika dvorana kapaciteta 3.672 sedišta. Arhitekta je bio Stojan Maksimović. Pod njegovim krovom organizovano je 20.000 kulturnih manifestacija i programa sa više od 10.000.000 posetilaca. Kako je najavljeno, njegovu namenu budući vlasnik neće moći da menja pošto je ovo zdanje u proceduri za utvrđivanje za kulturno dobro.
Sutra: Od Tita do Titanika, autorski tekst Dragana Kremera
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
