1
Debitantski igrani film hrvatskog reditelja Bruna Ankovića (koprodukcija sa Katarom), srpsku premijeru je imao na 31. Evropskom filmskom festivalu na Paliću. Film je rađen je prema knjizi Damira Karakaša, jednog od vodećih savremenih hrvatskih pisaca.
Piše: Dejan Šapić
Na kraju rata 1945. zatičemo Miju, vojnika poražene ustaške vojske, koji se sakriva u šumi od nove komunističke vlasti. Po šumama i obližnjim selima u Lici vojska pretražuju preostale odbegle saradnike nemačkih nacista koji su bili na strani Ante Pavelića. Dok provodi hladne noći u skrovištu, reditelj nas vraća u prošlost kroz flešbekove kada je Mijo bio dečak, pa mladić, sećajući se bede, gladi i nemaštine koje su obeležile njegovo odrastanje. Sve do presudnog momenta kada se priključuje “proslavi” dolaska nemačke vojske 1941. u Hrvatsku.
Karakašev roman je prepun opisa prirode, igre svetlosti i senki koje se prelamaju kroz krošnje drveća, šumovitih planinskih krajolika Like. Zvukova insekata, hladnoće divljine i mirisa balege volova što podsećaju na dom i odrastanje. Poznata Karakaševa kratka studija o borbi čoveka sa prirodom, večitim siromaštvom i teškim životom stanovnika, pokazuje kako ljudi postaju okrutni prema svojim najbližima. Jeziva scena kada dečak Mijo voljenog psa mora da osudi na smrt jer se u selu proneo zahtev vlasti da niko ne sme da ima pse u dvorištu od kako je jedan ugrizao žandara. Odvodi ga u šumu i ostavlja vezanog za drvo da ga pojedu vukovi, jer nema snage da ga ubije. U sledećij priči Mijin otac čini isto sa svojim bolesnim ocem, odnosi ga u planinu i ostavlja ga da bi tako rasteretio domaćinstvo siromaštva.
Zahtevno je bilo ekranizovati ovaj roman od svega četiri kratke priče. Bez vremenskog okvira kada se radnja odigrava ostavljene su za reinterpretaciju, dopuštaju širinu i maštovitost reditelja da budu prenete na film. Tu se može upasti u zamku što se desilo Bruni Ankoviću da faktografski prođe kroz priče prateći bitne elemente romana i dođe do raspleta, odlaska na proslave koje su obeležile početak rata u Hrvatskoj 1941. i dolazak Pavelićevih jedinica.
Film prikazuje dva dana u Mijinom životu koji obuhvataju vremenski presek od 20 godina. Sjedinjenost stanovnika sa prirodom i životinjama jer im egzistencija i opstanak od njih zavise. Slikovito je opisana nameština kada Mijo, a kasnije kroz sećanja i njegov otac to ponavlja, stružu koru sa drveta kako bi se prehranili. Reditelj uz pomoć odlične fotografije Aleksandra Pavlovića svaku od četiri priče smešta u jedno godišnje doba i pokazuje nam impresivne predele Like.
Scenaristkinja Jelena Paljan je uradila korektan literarni predložak menjajući redosled poslednje dve priče što pojačava dinamiku radnje. Prvu, u vremenu kada zatičemo Miju u šumi ona je produžila do kraja kako bi objedinila celinu i dala smisao proizvoljnosti flešbekova iz njegove mladosti. Svakoj od celina dodeljena je godina dešavanja i tako pratimo junaka Miju od detinjstva 1926. do kraja rata 1945.
Bilo je sitnih izmena u postupcima aktera što ne predstavlja nikakav problem, osim jedne od ključnih scena u romanu kada Mijo, krenuvši na proslavu, njegova buduća žena Drenka i njen brat Rudo, nose petla u džaku. U romanu Mijo i Drenkin brat Rudo nisu u stanju da zakolju petla nožem kako bi pripremili sebi obrok umorni od dugog puta kroz šumu i planine. Prebacuju jedan na drugog ulogu koljača, neodlučni sa izgovorima “isprljaće mi se bela košulja krvlju, uraditi ti Rudo, ti si nas pozvao na proslavu”, da bi na kraju netrepnuvši petla zaklala Drenka. U filmu tu ulogu je preuzeo Mijo. Problematična odluka, jer prošlost junaka u filmu svedoči o bojažljivom, retko prgavom dečaku i mladiću uglavnom prema mlađoj sestri, pred okolinom povučen i zatvoren, često bez vidljive inicijative. Sam Mijin odlazak na proslavu i priključenje ustašama je stihijski potez iniciran od Drenkinog brata Ruda koji je jasno ideološki opredeljen geslom “šta nam sada ko može kada imamo svoju državu”. Imajući u vidu i početak filma, kada zatičemo Miju u noći kako se krije i strepi od svakog zvuka iz šume, znoji se i drhti prativši siluete udaljene vojske koje dolaze iz obližnjeg sela gde mu je kuća u kojoj su žena i deca.
Druga zamerka se odnosi na generalizaciju da su ustaškoj vojsci pristupali ljudi samo zbog siromaštva i nemaštine, jer im je tamo obećan prosperitet, da nije bilo ideološki opredeljenih i nacionalizmom ostrašćenih dobrovoljaca. Sam kraj filma koji je dodat u odnosu na sadržaj romana je dokumentarni, arhivski materijal nam prikazuje posebno mlade ljude kako pozdravljaju i kliču vojsci. Sasvim legitiman izbor da se pokaže kako su se donosile pogrešne odluke u životu sa ciljem da se upozori na trenutno rastući nacionalizam u Evropi i ratove koji se još uvek vode zbog ideologija. Onda u konačnici dolazimo do toga da je reditelj iskoristio poznati roman hrvatskog savremenika o siromaštvu i patnji ljudi da bi se obračunao sa aktuelnim političkim prilikama. Što sve zajedno pomalo klizi na tlo propagande. I to je takođe legitimno ako će upozoriti najpre hrvatsko društvo šta može da se desi kada se poveruje praznim obećanjima vlasti, a onda i region koji je neraskidiv deo jedinstvene slike.
Reditelj je napravio dobru glumačku podelu: Bernard Tomić glumi odraslog Miju, u ulozi njegove supruge Drenke je Klara Fiolić, Krešimir Mikić je u ulozi Mijinog oca i mladi Nedim Nezirević, igra Drenkinog brata Rudu.
“Proslava” uz sve mane i vrline – odličnu fotografiju, uspešno odigrane uloge i posebno “otvaranje” poslednje priče sa svetlošću i raskoši predivne prirode gde njih troje Mijo, Drinka i Rudo hrabro i sigurno koračaju u propast – kreću na put preko polja, šuma i planinskih vrhova da prisustvuju lokalnoj proslavi proglašenja Nezavisne Države Hrvatske. Sve do poslednje scene gde vidimo šarenilo u grupi ljudi koji dolaze sa svih strana; od starca koji nosi svoju ikonu, mladih koji idu za gomilom mašući zastavama i ustaških jedinica obučenih u crne uniforme kako ponosno salutiraju nacistički pozdrav…
Film je značajan za suočavanje Hrvatske sa prošlošću iz Drugog svetskog rata. Kada “Proslavi” dodamo i kratki film Nebojše Slijepčevića “Čovek koji nije mogao šutjeti”, dobitnika Zlatne palme u Kanu, o istinitom događaju iz ratova devedesetih, jedino preostaje da sačekamo i novi film Lordana Zafranovića o stradanjima u Jasenovcu koji je najavljen za jesen. Slika će tako biti upotpunjena.
“Proslava” je svetsku premijeru imala na festivalu u Karlovim Varima. Na Filmskom festivalu u Puli je dobila mnogobrojne nagrade među kojima su za najbolji film i za najboljeg snimatelja Aleksandra Pavlovića (docent i vanredni profesor na beogradskom FDU).
Bonus video: Radoslav Rale Zelenović o Festivalu evropskog filma Palić i Bati Živojinoviću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
