Ove nedelje vam predstavljamo knjige „Ti i ja smo bili PAR“ Ljubice Arsić i „Sabrane pesme“ Judite Šalgo.
Ljubica Arsić, „Ti i ja smo bili PAR“, Laguna, 2024.
„Kao tempera, pevao je Džiboni iz zvučnika postavljenog pored ulaza“, kaže priča „Ispod pramca“. Pop pesma može da bude okidač i bilans nečije ispovesti, i to u dugoj istoriji kratke priče nije nepoznat način zavođenja čitalaca.
Upravo objavljenoj knjizi priča Ljubice Arsić možda bi dobro pasovao i refren „Parnog valjka“ koji kaže da ljubav nije nestala, „samo se sakrila“, ili Arsenov stih: „prazno mi je, ali lakše otkako te ne želim“. Međutim, u priči „Zalazak sunca“ junakinja je definisala autorkin izazov jasnije i setnije: ljubav možda nije prestala, nego je samo „ostarila, postala oprezna“ – „zavukla se u zasedu i tamo čeka da je neko od njih dvoje pronađe“. Bilo koja pesma zatečena u prostorima lažne intimnosti kakvi su enterijer kafića, javni prostor morske plaže ili „mutne vode Ade“ doslikava važan valer na inače detaljnim portretima junakinja u pričama Ljubice Arsić.
Živahna i neumorno koketna sa svojih 58 godina, junakinja priče obojene Džibonijevom temperom otkriva kako umešno Ljubica Arsić barata socijalnim i psihološkim tipovima, bilo da su pred nama poslednje vizije Save Šumanovića pred streljanje u priči „Mlečni put“, ili putovanje u Prag „istrošenog bračnog para“ čiji se zajednički život može osvežiti samo upoznavanjem novih gradova.
Četrnaest priča slivenih u tri ciklusa nove su i sveže varijacije na dobro znane motive iz proze Ljubice Arsić: par iz naslova knjige jasno signalizira da autorka ponovo zalazi u sferu nedodirljivosti muških i ženskih galaksija, a turističke destinacije su ponovo paralelne carevine novih realnosti i nehotičnih ljubavi. Ljubičine priče se opet nežno šale sa čitaocima, nudeći im žanr „limunade” i obećavajući oporu slast, da bi u poslednjem gutljaju svoj ukus obrnule u oporu gorčinu. Šale nestane a mudrost se načne tek kad se sa prozora, sa treskom, surva – ili roletna, ili samoubica.
Judita Šalgo, „Sabrane pesme“, Kontrast izdavaštvo, 2023.
Rođena Manhajm, adoptirana Šalgo, udata Mirković: tako počinje speleološko istraživanje svih života i svih identiteta novosadske pesnikinje i performerke, esejistkinje, urednice, autorke dva romana i jedne knjige priča čija tiha relevantnost ne prestaje da opseda nove generacije književnih stvaralaca. Tri pesničke zbirke, objavljene u rasponu od četvrt veka, okupljene su sada u jednoj knjizi, bez suvišnih tuđih reči koje bi ih opervazile. „Sabrane pesme“ nas neumoljivo podsećaju koliko je Judita Šalgo diskretna u svojoj relevantnosti, i koliko je relevantna u svojoj finoj, obzirnoj diskreciji.
„Prašina je moj greh i moje znanje“, kaže pesnikinja, „a samo je vetar mati mojih preobražavanja“. Opisa i tumačenja je u poeziji Judite Šalgo varljivo mnogo, ako se uzme u obzir koliko im malo ona veruje. „Mač je oružje tumača“, stoji u jednoj Juditinoj prozaidi: „Njime on preseče pesmu i uzme sebi bolji komad“.
Kao i njena neoavangardna braća i sestre, ni Judita Šalgo ne napušta eksperiment, igru i preispitivanje nikad, ni u trenucima smrtne ozbiljnosti, ni onda kada je vrači i tumači pokušavaju prozvati i prozreti. Njeno je uranjanje u avanturu identiteta istovremeno i odgovorno pristupanje svim vidovima umetničkog i aktivističkog delovanja: Judita piše o prinudnom iseljavanju, cenzuri, birokratiji, biologiji.
Bonus video: Šta nam poručuje pisac Nenad Racković kroz „Aspirin supernovu“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar