0
Ovo nije filmski mehur od sapunice, već logoraška stvarnost poratnog novinara, sudskog izveštača Ivana Furlana i Branke Vajl, takođe novinarke koja je pratila kulturu.
„Nikada nisam mogla da odolim da ne zamišljam scenu njegovog hapšenja kao scenu iz filma, u kojem moga oca igra Hemfri Bogart ili Bert Lankaster ili Li Marvin. Svako od njih podseća na Ivana na neki malčice drugačiji način…“ Otkotrljala je tu očevu, životnu rol(n)u, u svojoj autobiografiji (“Voli me više od svega na svijetu”) jedna od najpoznatijih jugoslovenskih glumica.
„U elegantnom odelu, sa šeširom na svojoj zgodnoj glavi, u baloneru koji je komotan, ali mu dobro pristaje, ovaj ugledni novinar u pomalo noar filmu moje mašte putuje na jedan od svojih brojnih zadataka u susedni grad. Iznenada prilaze mu dvojica tajnih agenata, i skidaju ga s voza. Po noći ga prebacuju do broda. Kada ga iskrcaju, mora da protrči kroz dvostruki špalir zatvorenika koji ga neprekidno, po celom telu, udaraju drvenim letvama vičući: Izdajnik! Kriminalac! Govno! Ruski špijun, smeće jedno…“
Sećanja su naša počesto poput morske pene. Ovo nije filmski mehur od sapunice, već golootočka stvarnost poratnog novinara, sudskog izveštača, “hrabrog i zgodnog heroja s prodororno plavim očima” Ivana Furlana – oca Mire Furlan.
Policija je pronašla imena ljudi s kojima je komunicirao. Na spisku se nalazilo ime Branke Vajl, takođe novinarke. Pratila je kulturu. Sasvim dovoljno da postane kolateralna žrtva. Ivan na Golom otoku provodi dve godine, Branka tri.
Logorašice su je zvale Fina. Ali, Fina se „loše ponaša“. Nije bila spremna da učestvuje u mučenju zatvorenica. Ivan je na peronu čeka danima – nije film. Postaje gospođa Furlan.
Do penzije u “Katranu”
Na Golom otoku je i glavni urednik “Narodnog lista“. Njegova supruga u potrazi za stvarima, koje su ustaše rekvirirale, saznaje da se slike, tepisi i klavir nalaze u stanu u Marićevoj ulici u Zagrebu. Vrata su bila otvorena toliko koliko je stigla da kaže zbog čega je došla. Rezignirano, pred zamandaljenim vratima izgovara: “Gori ste od ustaša!” Nedugo zatim zakucao je neko i na njena vrata.
“Imao sam samo tri godine i prizor pamtim po mirisu kožnih mantila dvojice muškaraca koji ulaze u sobu. Mnogo godina kasnije saznao sam da su to bili udbaši. Tog jutra mama je odvedena u zatvor u Savskoj ulici, a zatim na Goli otok“, navodi Rajko Grlić u “Neispričanim pričama”.
U partizanima je uređivala biltene i radila u redakcijama novina, da bi posle rata radila kao novinarka zagrebačkog lista “Naprijed”. Upoznaje Danka Grlića, potonjeg profesora estetike Zagrebačkog i Beogradskog univerziteta. Bio je jedan od utemeljivača filozofskog časopisa “Praxis”. Venčali su se 1946., a iduće godine dobili su sina Rajka.
Danko je hapšen jednom, Eva dva puta. Nakon što joj je suprug pušten na slobodu, Eva je ponovno uhapšena. Prema Udbinoj evidenciji, u ženskim logorima na Golom otoku i Svetom Grguru boravila je od 5. maja 1949. do 30. janaura 1953. godine. Kći Vesna je završila u dečjem domu, dok su brigu o dvogodišnjem Rajku preuzeli stric i prababa.
Na robiji je, kako je napisala u memoarskoj knjizi „Sjećanja“ (1997), osim 16 zuba, izgubila svaku nadu u sistem u koji je kao mlada verovala.
„Živele smo kao zveri. Stalno u strahu i na oprezu“, napisala je.
Do penzije je radila u fabrici “Katran”, prvo kao obična radnica, zatim i kao urednica fabričkih novina.
Saša Petrović i Brana Marković
Savezničke bombe aprila 1944. deložirale su Aleksandra Sašu Petrovića iz stana u Nemanjinoj. Sa roditeljima se seli u garsonjeru obližnje Ulice kralja Milutina broj 51. Na isti peti sprat useljava se Brana Marković, supruga doktora Sime Markovića, bivšeg genseka KPJ. Nesvakidašnja politička ličnost – 1911. diplomirao je matematiku, doktorirao dve godine kasnije i postao docent Filozofskog fakulteta. Mentor je njegov dugogodišnji prijatelj Mihailo Petrović – poznati Mika Alas.
Tokom Prvog svetskog rata, Marković, uz podršku čuvene glumice Žanke Stokić, vodi azil za ratnu siročad. Sukob sa Staljinom njegov kraj čini sasvim izvesnim: Markovića hapse u Moskvi jula 1938. Streljan je devet meseci kasnije. A Brana se vraća u Beograd 1945.
„Prijatna i razgovorna, dolazila je često u naš stan i sa mojom majkom pila kafu. Delovala je staloženo i razborito. O politici nikada ništa nije govorila“, setio se tih dana Saša Petrović, baš kao i jednog ponoćnog povratka kući 1948. godine:
„Na ulazu u našu zgradu stajala su tri vojna policajca, lift je bio blokiran, pa sam do stana morao pešice. Na svakom spratu stajao je jedan vojnik i na svakom spratu suočavao sam se sa pitanjem ko sam i kuda idem. Na petom spratu vrata stana Brane Marković bila su širom otvorena dok je pred vratima stajalo nekoliko vojnih lica…“
Vera Zogović, supruga Radovana Zogovića, radila je sa Branom dve i po godine u izdavačkom preduzeću “Kultura”.
„Prisna nije bila ni sa kim, već nekako odmereno, gotovo hladno ljubazna sa svima. Bila je izraziti ndividualist, čak je i jutarnju kafu pila sama.“
Eklatantno bezobrazna
Brana Marković je uhapšena jer je u prijateljskom razgovoru s jednim generalom izgovorila i neke kritičke opaske o odnosima CK SKJ i CK SKP. Kada je odbila na saslušanju da izloži svoj stav o tome, islednik, jedan od najviših funkcionera Udbe, pustio je magnetofonsku traku koju je snimio njen prijatelj – general.
„Duhovita kakva je bila rekla je: ’Nisam znala da mi je tako prijatan glas.’ Tada je, ne već mladu i fizički nejaku ženu, ošamario jedan od najviših rukovodilaca Udbe“, ispričala je Vera Zogović .
Brana nikada nije legla na slamaricu. Godinama. Psihički je bila uništena.
„Bila je od samog početka na Golom otoku, do njegovog raspuštanja. Nekih strašnih slika još ne mogu da se oslobodim“, svedočila je njena golootočka sapatnica Eva Nahir.
Decenijama kasnije Marija Zelić Popović tvrdila je da je Brana Marković bila “eklatantno bezobrazna”. Zelićeva je Markovićevu pratila od logora u Ramskom ritu, Golog otoka do – nikada neće reći – Svetog Grgura.
Marija Zelić bila je zloglasna islediteljka, upravnica ženskih logora, za koju je Šlinkova Hana Šmic bila Crvenkapa (“Čitač” – u fimu istog naslova Hanu Šmic igra Kejt Vinslet, prim.aut).
U intervjuu sa Svetlanom Lukić, Zelićeva pojašnjava Branin bezobrazluk:
„Kad ja njoj kažem: ’Brano, dođi na razgovor’, Brana dođe na razgovor. Reko: ’Brano, hoćemo li malo da razgovaramo?’ Kaže: ’Bolje da ne razgovaramo’. Reko: ’Kako bolje da ne razgovaramo? Pa ljudi smo, zato razgovaramo’. ’Nemamo mi šta da razgovaramo. Nemam ja s tobom…’, na ti je ona sa mnom. Nemamo ti i ja šta da razgovaramo. Kaže: ’Uostalom, bolje je da ne razgovaramo’, za tebe je bolje da ne razgovaramo. Reko: ’A zapisnik malo da popunimo?’ Nemam šta da kažem. Bila je među najstarijima na Mermeru. Vidite, mi smo taj Goli otok zvali Mermer, jer je to bilo preduzeće za kopanje mermera. Al’ ona neće da razgovara sa islednikom. Ako je islednik sretne napolju, na putu, na stazi na kojoj radi i nešto je pita, ona neće da digne glavu i da prekida posao. Ona neće s nama da razgovara“, gotovo ogorčeno zaključuje Zelićeva.
Svedočenje Vere Zogović
„Vukica Popović i Miljuša Jovanović govorili su mi da su sve vreme bez obzira na njene godine prema njoj najnemilosrdnije postupale“, prenosi Vera Zogović.
Saša Petrović Branu Marković sreće posle sedam godina.
„Učinilo mi se da se smanjila. Koža joj je bila žuta i uvela. Osmeh joj je ostao isti srdačan. Nekoliko puta dolazila je do nas na kafu. Kada ju je moja majka jednom prilikom upitala kako je tamo bilo, podigla je bluzu i pokazala strašne tragove kandžije na leđima“, navodi Saša Petrović, kao i to da se šest meseci po povratku sa Golog otoka obesila o jednu granu drveta na Novom groblju.
„Nije se obesila šest meseci posle ’boravka’ na Golom otoku već 11 godina kasnije“, podseća Vesna Zogović navodeći da se Brana pripremala za taj čin.
„Mesec dana pred smrt Brana mi je donela pozamašan paket njenih prevoda, napominjući da ću ja možda imati prilike da ih objavim. Jednog dana donela je mom mužu (Radovanu Zogoviću prim. aut.) na poklon veliki rusko-nemački rečnik od kojeg se inače teško odvajala jer, rekla je njoj ’više neće trebati’…“
Bonus video: Komemoracija Jagošu Markoviću
