0
Njujork, baš kao i svaki drugi grad, doživljava svako na svoj način. Filmski reditelj Srđan Karanović, pamti ga po dugim redovima ljudi koji čekaju pred nekim zgradama ne samo na Brodveju već uopšte, u Njujorku. Ti zmijoliki redovi nisu vodili do vrata narodnih kuhinja, već do mesta kastinga, na koji su glumci strpljivo čekali.
Tada je u Americi bilo 250.000 profesionalnih glumaca. U jednom od tih redova početkom osamdesetih nalazila se i američka glumica Karis Korfman. Dobila je glavnu žensku ulogu u Karanovićevom filmu „Nešto između“.
Aleksandar Genis, ruski pisac, esejista, književni kritičar, imigrant, pored knjiga u Njujork nosi i jugoslovensku „vegetu“ i paštete. Krajem devedesetih u jednom od eseja zapaža da što su manje potrebni svetu, umetnika je sve više. U Njujorku je recimo, za poslednjih deset godina ostalo manje učitelja, medicinskih sestara, čak je i beskućnika manje, ali je zato broj slikara porastao četiri puta.
Strast prema stvaralaštvu je jača nego ostale. Neke slikare baš kao i filmske reditelje volite, druge razumete, a sa trećima se možda i družite. Belina slikarskog ili filmskog platna – čija je izazovnija? Ima li domaćih slikara koje je omamio miris filmske trake i da li su smelije stali iza filmske kamere ili pred štafelaj?
Od Medijale do SANU
Reditelj filmova „Maratonci trče počasni krug“, „Ko to tamo peva“, „Davitelj protiv davitelja“ diplomirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Jedini je iz klase postao akademik SANU. Baš kao što su to bili i njihovi profesori Mladen Srbinović i Ljubica Cuca Sokić. Prvu autorsku izložbu Slobodan Šijan je organizovao tokom služenja vojnog roka, kako bi dobio vojno odsustvo. Šijan, kao slikar ali i glumac, prvi put pred kamere staje 1970. godine u diplomskom filmu Branka Baletića „Area Three“. Igra sebe, mladog slikara. Kamera ga prati od njegovog ateljea do „dnevnog zujanja po gradu“. Po programu „zujanja“ gleda Paradu, ne Dušana Makavejeva, već tradicionalnu prvomajsku. Posle parade 200 metara niže stiže do Ateljea 212, gde se izvodi mjuzikl „Kosa“. Posle „Kose“ šeta gradom, slika se u foto-automatu, ispija kafu. Radni dan, u Baletićevom filmu, završava umetnički: izložba u Muzeju savremene umetnosti.
Tih godina blizak je Medijali. Trag prijateljstva sa Leonidiom Šejkom uočljiv je i na Šijanovim crtežima, slikama: đubrište, kao ogledalo grada. Te iste kodove, Šijan je uvodio u domen „siromašne umetnosti“, radeći na recikliranim, odbačenim materijalima, navode Stevan Vuković i Nebojša Milenković, autori i kustosi izložbe: „Slobodan Šijan: Moraću da skrenem“, organizovane u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad 2012.)
I da nije video Š(ejkine)/Š(ijanove) slike Boris Grojs zapaža da je savremena umetnost inače nakupila veliko iskustvo estetizacije siromaštva. Okretanje umetnosti siromaštvu i otpadu često se intepretira kao vrsta socijalne kritike orijentisanje na poboljšanje društva, odnosno skretanje pažnje na njega i eliminisanje.
Ustoličenju estetike ružnog, kao jednog od dominantnih autorskih principa kod Šijana, doprinosi i knjiga eseja Živojina Pavlovića „O odvratnom“. Mladi slikar upisuje filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Klasa, upravo Živojina Žike Pavlovića, jednog od najpoznatijih srpskih reditelja. Sam Pavlović je diplomirao dekorativno slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti.
Ali, slikarsku karijeru završava sa samo 23 godine. Prestao je da slika nakon drugog boravka u sanatorijumu na Golniku. Lečio se od plućnih bolesti u jesen 1955. kao i 1954. Te slike, među njima i likovni tragovi Golnika, prikazane su prvi put posle više od pola veka od kada su nastale, na izložbi ”Živojin – Žika Pavlović – Crteži i slike“, autorke Zoje Bojić (2019). Nedugo zatim, Pavlović snima svoj prvi film posvećen mladom i darovitom slikaru Ljubi Popoviću.
Slobodon Šijan zapaža da je mnogo ljudi bilo iznenađeno njegovom odlukom da posle likovne akademije ode na filmsku, što je po njemu samo posledica činjenice da se kod nas suviše glorifikuju ti pozivi na Akademijama. Ta promena je, kad su umetnički pozivi u pitanju, jedan normalan proces i nigde se ne podrazumeva da ćeš se baviti onim što si studirao.
– Studiranje neke umetničke akademije ja shvatam, da tako kažem, uvođenjem u kulturu – izjavio je jednom prilikom Slobodan Šijan. Na sličan način u ovdašnju kulturu ušao je i jedan stariji Šijanov kolega.
Američki film „Leto 42“ pamtim po glumici Dženifer O’Nil. Bila je u Beogradu, gošća FEST-a 72. Isto leto četrdeset drugo, prošlog veka, reditelj Jovan Joca Živanović, pamti po Olgi Tiran, slikarki koju je upoznao u potkrovlju Kolarčevog narodnog univerziteta. Tada se, na tom mestu, nalazila Josićeva slikarska škola koju pohađa i Živanović.
Bolje sliker nego glumac
Olga Tiran je buduća supruga budućeg filmskog reditelja, autora filma „Čudna devojka“, „Uzrok smrti ne pominjati“ koji kao scenografkinja potpisuje Olga. Josićeva slikarska škola bila je mesto susreta i dugogodišnjeg prijateljstva Joce sa Boškom Karanovićem, rodonočelnikom moderne jugoslovenske grafike i Stojanom Ćelićem, slikarom, profesorom i budućim akademikom SANU.
Živanovićev pokušaj da “ode u glumce” energično sprečava njegov stric takođe Jovan, jer se njegov brat – drugi stric – već “opekao” sa jednom glumicom, Jovan pita Jovana:” Pa nećeš valjda da ideš u komedijaše!? Ali, kada si već zapeo sa komedijašima onda makar upiši slikarstvo. Slikar može da bude nešto, ali komedijaš ne može da bude ništa” – svedočio je reditelj Joca Živanović, akademske izazove Bogdanu Zlatiću, autoru monografije posvećene ovom reditelju. (“Pčelinjak u osinjem gnezdu” – FCS). Stric Jovan se inače družio sa Stojanom Aralicom i Petrom Dobrovićem, tako da se ovaj problem nekako ispeglao ali je Joca i dalje tajno odlazio u Akademsko pozorište.
Boško Karanović, Stojan Ćelić, Joca Živanović bili su pomalo zatvoreno društvo. Sin Boška Karanovića rekao mi je da je njihovo druženje bilo toliko blisko da su živeli zajedno u jednom stanu u Skadarskoj ulici, odakle su išli u Josićevu slikarsku školu.
Kada je Živanović maturirao 1943. mislio je da će da nastavi sa slikarstvom međutim indeks Muzičke akademije je tada oslobađao obaveze nacionalne službe, dok kod Likovne to nije bio slučaj. Živanović konkuriše na obe akademije. Odmah ga primaju na Muzičku, koja je tada bila najuticajnija. Upoznaje poznatog posleratnog reditelja i scenaristu Radoša Novakovća kao i budućeg pozorišnog reditelja Boru Hanausku. Pripadali su prvoj generaciji studenata Muzičke akademije, Odseka za pozorište. Studentkinja iste Akademije bila je i Mira Trailović.
Vojislav Nanović, jedan je iz prve, posleratne generacije filmskih reditelja. Autor “Besmrtne mladosti” planirao je da upiše Likovnu akademiju.
Tokom okupacije, kao ilegalac u Beogradu uradio je gotovo kompletnu galeriju portreta ilegalaca, saboraca, U Muzeju revolucije bili su čuvani njegovi antifašistički linorezi, koje je uradio tokom okupacije 1941. Po povratku iz Amerike Nanović radi seriju slika velikog formata: baletske koreografije, motive sa hipodroma… Izlagao je samo jednom i to na kolektivnjoj izložbi u Centru za kulturu NU Stari grad 1981. godine.
Bonus video: Milena Pavlović Barili