0
Heroin je tada bio svuda, postao je deo kulturne scene i do njega se dolazilo lako, a ovo je bilo prvi put da neko direktno i otvoreno govori o zavisnosti od droga, ističu sagovornici “Nove” Jelena Đurović i Kosta Peševski.
“To je najdosadniji pub, ali izradiću ga ja na foru”, kaže diler Čarli (Ratko Tankosić) glavnoj junakinji Leli (Anamarija Petričević) u “Pejzažima u magli” (1984), prvom domaćem ostvarenju koje se na otvoren način bavilo narkomanijom u tadašnjoj Jugoslaviji. Film na autentičan način prikazuje život heroinskih zavisnika, nešto o čemu se do tada ćutalo u našoj zemlji.
“Pejzaže” je po svom scenariju režirao Jovan Joca Jovanović, poznat po filmu “Mlad i zdrav kao ruža” (1971), koji je lansirao tada mladog Dragana Gagu Nikolića, a decenijama posle je bio cenzurisan. Zaplet „Pejzaža u magli“ nastaje kada nakon sukoba sa roditeljima i incidenta u školi, tinejdžerka Lela prekida ljubavnu vezu sa svojim mladićem Ivanom i počinje da živi sa narkomanom i dilerom droge Stivom. Sa njim i ostalim beogradskim zavisnicima doživljava niz dramatičnih situacija, čak dospe i u zatvor. Pokušava da se oslobodi droge, ali na kraju tragično završava svoj život.
U glavnim ulogama u filmu su pored pomenute Anamarije Petričević i sjajnog Ratka Tankosića, i Ljubomir Todorović, Tihomir Arsić, Milena Zupančić, Rade Šerbedžija, Bata Živojinović, Dušan Vojnović, Vesna Pećanac i Karlo Bulić.
“Moderni problemi” nisu zaobišli ni Jugoslaviju početkom 80-ih
Jelena Đurović, filmska kritičarka i urednica portala “AgitPop” kaže da su „Pejzaži“ u živote osnovnoškolaca došli nekoliko godina posle kultne nemačke knjige i filma „Mi deca sa stanice Zoo“, o mladim narkomanima.
– Kristijana F. (Vera Kristina Felšerinov) i njen autobiografski roman pretočen u film su uticali na veliki broj stvaralaca i u Evropi i u Americi. Deca sa stanice Zoo su heroinski zavisnici, bave se prostitucijom ali i gledaju Dejvida Bouvija uživo i oblače se kul. Kompletna estetika filma Ulija Edela nema nameru da glamurizuje ovakav stil života, ali to donekle i radi, barem za nas koji ne živimo na zapadu. Ipak, totalna strava i užas koji se događaju na kraju zapravo postaju deo lektire „recite NE drogama“. I to u malim mozgovima većine mojih vršnjaka zaista pravi željeni efekat – priznaje filmska kritičarka.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka i Jugoslaviju su mučili „moderni problemi“, podseća Jelena Đurović.
– Heroin je tada bio svuda, bio je deo kulturne scene i do njega se dolazilo lako. Verujem da je prebacivanje Kristijanine priče na ovo podneblje bila potreba da se mladima ukaže kako ne treba da se fiksaju. Iako glupo zvuči, najpametniji način je upravo bio kasting. Anamarija Petričević, zvezda serije „Smogovci“, postaje naša Kristijana F. Film je mučan, neprijatan za gledanje i, kao i nemačko ostvarenje, traumatičan. Deca koja u tom momentu imaju 12 ili 13 godina ga gledaju kao obavezan program – roditelji insistiraju da se vidi kako “cigara vodi ka alkoholu, alkohol ka marihuani, a marihuana ka težim drogama, zbog kojih postaješ kriminalac i prostituka, a onda te čeka i prerana smrt u haustoru“. Nije majka morala da mi kaže sve ovo. I nemačka i jugoslovenska kinematografija su u moj mozak instalirale večiti strah od heroina i njegovih derivata. Da li je film Joce Jovanovića bio dobar? Ne sećam se. Da li je ispunio svoju edukativnu funkciju? Apsolutno – zaključuje Đurović.
U “Pejzažima” je glumilo i mnogo naturščika. Po nekim izvorima među njima su bili i pravi narkomani. Prvi put je bio zastupljen i autentičan sleng iz tog doba, kao što je: hors, ganovi (špricevi), džank… Zanimljivo je da je jednu od glavnih uloga, zavisnika Kizu, vrlo verno odigrao pokojni snimatelj Studija B Zoran Vujović Vuja, poznat i kao fotograf beogradskog andergraund noćnog života.
Kinematografski dometi ograničeni
Kosta Peševski, scenarista (“Žigosani u reketu”, “Beogradski fantom”) i urednik na RTS-u, kaže da je ovo jedini film koji je tada direktno i otvoreno progovorio o poplavi heroina koja je zahvatila Beograd i Zagreb ubrzo nakon Titove smrti.
– O tome postoji više teorija zavere, ali to je već druga priča. Film “Pejzaži u magli“ je bio toliko ogoljen i bez zadrške u prikazu činjenica, da je izgledao više kao školski obrazovni program iz pakla nego kao film. Veoma plastičan, maltene na nivou pokaznog materijala. Neki su ga smatrali za film koji treba da se uvede u program nastave za tinejdžere, u isto vreme zazirući da ga prikažu. Nekima je pak bio samo jedna prljava provokacija jednog disidenta, što Joca Jovanović jeste bio – smatra Peševski.
U filmu je i legendarni klub “Duga”, mesto za zabavu tadašnje jugoslovenske elite, ali i Mister Čupko, konferansije, DJ i zvezda tog mesta, koji je bio poznat po svojoj neobičnoj i žovijalnoj pojavi. Takođe, u filmu ima i mnogo muzike iz tog vremena za koju je bio zadužen čuveni producent Saša Habić, a pesma grupe Du Du A „Ja ne bi, ne bi, ne bi” je takođe obeležila „Pejzaže“.
Za Kostu Peševskog je najveći šok u filmu bila pojava Anamarije Petričević, u koju su svi, kako kaže, bili zaljubljeni.
– Njena uloga Lele, mlade Beograđanke koja posrće u pakao „dopa“, bila je ozbiljna generacijska šamarčina i razbijanje iluzija. Ovaj film i danas rado gledam, ali njegovi kinematografski dometi u suštini su ograničeni. Vrednost “Pejzaža” leži u autentičnom dokumentovanju jedne zastrašujuće pojave u delikatnom periodu našeg društva, koje je u svemu kaskalo za zapadom, pa tako i u narko-trendovima. A vredna je i hrabra bila brza reakcija jednog umetnika na tu pojavu – zaključio je naš sagovornik.
Heroin i novi talas
“Pejzaži u magli” su na neki zlokobni način najavili tragične smrti od posledica korišćenja heroina koje će zadesiti mnoge zvezde beogradskog novog talasa u sledećim godinama. Sestre Mira i Maja Mijatović (Via Talas), Ivica Vdović (Šarlo akrobata) i Margita Stefanović (EKV) su imena koja se najčešće pominju u tom kontekstu, ali bilo ih je, nažalost, još dosta, pogotovo u svetu umetnosti. Početkom osamdesetih, kada je heroin uzeo maha među mladim svetom koji se bavio rokenrolom i kreativnim stvarima, jednostavno se nije dovoljno znalo koliko je ta droga opasna.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
