5
Niko ne bi trebalo da živi u stalnom strahu od kucanja, ističe Džesika Brader, autorka knjige "Zemlja nomada" po kojoj je snimljen Oskarom nagrađeni film.
Priredio: Matija Jovandić
Američka novinarka provela je tri godine vozeći se i živeći u kombiju dok je istraživala i pisala knjigu o ljudima kojima su „kuće na točkovima“ jedini dom. Njena knjiga poslužila je kao predložak rediteljki Kloi Žao za film „Zemlja nomada“, ovenčan Oskarima za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glumicu.
Dodela zlatnih statua i glamur koji je prati je jedno, a realnost iz koje je proistekao nagrađeni film sasvim je drugačija. O tome je za „Njujork tajms“ pisala autorka knjige „Zemlja nomada“ Džesika Brader, čiji esej ovde prenosimo:
„Provodeći prvu noć u svom kombiju sa kamp prikolicom GMC iz 1995. ležala sam budna satima u vreći za spavanje, gledajući odsjaje u staklu prozora – belo, pa crveno, iznova i iznova – dok su prolazila vozila jureći u noć. ‘Da li ovaj usporava’, pitala sam se. ‘Mogu li da vide da sam ovde? Da li će zvati pandure?’
Oni što žive u kombijima rekli su mi za ‘kucanje’ – obično tri kratka udarca u vrata, često policijska. Rizik od buđenja uz trzaj i izbacivanja na moje parče asfalta činilo je da se osećam neprijatno i san mi nije hteo na oči.
Živela sam u kombiju kao novinarka, istražujući za svoju knjigu ‘Zemlja nomada’. Tokom tri cele godine, pratila sam Amerikance koji su bili istisnuti iz tradicionalnog života u kući i preselili su se u kombije, poslednje modele kamp-prikolica, a čak i nekoliko ‘sedana’. Prešla sam više od 25.000 kilometara, od obale do obale, od Meksika do granice sa Kanadom. I svake noći prenoćila bih na novom mestu, bilo da je to parking za kamione ili Sonorska pustinja. Nekada bih ostajala na gradskim ulicama ili na parkiralištima u predgrađima, odakle su me izbacivali na načine kakve nisam očekivala.
Ljudima kojima je vozilo jedini dom, ‘kucanje’ izaziva tremor u stomaku, a znači čak i pretnju po njihovu egzistenciju. Kako to izbeći? Sakrijete se. Učinite se nevidljivim. Prihvatite ideju da niste dobrodošli. Ostanite superoprezni da biste izbegli probleme. Osim što mogu da vam kažu da se gubite, policija može i da vas maltretira naplatom kazni ili da vašu kuću na točkovima odveze na parking pod ključem.
Mislim ovih dana mnogo na ‘kucanje’. Sve više ljudi seli se u vozila kao u poslednja skloništa, a taj njihov čin će bosti oči kada zabrane zbog kovida budu ukinute. Zakoni koji kažnjavaju ljude bez doma doneti su širom zemlje u talasu nimbizma (od akronima: NIMBY – skraćenice za ‘ne u mom zadnjem dvorištu’, prim. prir).
Približavamo se nečemu što bi mogla da bude najintrospektivnija godina u istoriji Amerike. Meditativni film zasnovan na mojoj knjizi, koji je bio u trci za šest Oskara proteklog vikenda, sasvim odgovara tom raspoloženju. Pandemija je ubrzala mnoge priče o uzajamnoj povezanosti i empatiji, što i dugujemo jedni drugima kao društvo. ‘Zemlja nomada’ podseća nas na to da bi naše veze trebalo da se prošire i na one koji žive u svojim kućama na točkovima. Niko ne bi trebalo da živi u stalnom strahu od kucanja.
U filmu, Fern (igra je Frensis Mekdormand), prenuta je kucanjem dok mirno obeduje. Trgnuvši se, podiže pogled i opsuje. Lice se pomalja na prozoru, a pesnica udara jednom, dvaput, triput na vrata. Onda se čuje grub glas: ‘Nema noćenja na parkingu! Ne možeš ovde da spavaš’.
Dok sam gledala kako njen lik paniči na iznenadni zvuk pesnice koja joj udara po kombiju, imala sam flešbek praćen osećajem teskobe. A onda me to rastužilo. Onda sam se osećala besno, jer je ta scena bila toliko tačna, i poželela sam da ne odražava zaista to kako se u stvarnosti ljudi ophode jedni prema drugima.
Neki od nomada iz moje knjige igraju sami sebe u filmu. Njima je ovaj fenomen jako dobro poznat.
Svanki (76) mi je rekla da je ona imala košmare vezane za to dok je spavala u svom ‘ševrolet ekspresu’ iz 2006.
‘Imam taj čudan, nadrealan san o tome kako neko kuca. Obično se pojavi kad se ne osećam 100 odsto prijatno na mestu gde sam parkirala’, objasnila mi je.
Bob Vels (65) napravio je popularan video ‘Izbegnite kucanje’ i već godinama o tome drži predavanja.
Prvi put sam ga čula da govori o tome pre sedam godina u Sonorskoj pustinji, na okupljanju nazvanom ‘Sastanci gumenih skitnica’. On je podelio svoje taktike za ‘krađu parkinga’, kao što su pravljenje alibija prihvatljivih za policiju, na primer tako što svoje vozilo označite kao građevinsko.
Već na prvo slušanje pomislila sam koliko su pametne i dovitljive takve strategije. Ali nakon što sam ih čula nekoliko puta, došla sam do drugačijeg zaključka: u boljem svetu ljudi ne bi morali da idu dotle ne bi li se izmakli iz vidokruga.
Neprofitna organizacija Nacionalni pravni centar za beskućništvo i siromaštvo prati više od 180 gradova u urbanim i ruralnim delovima širom Amerike, među kojima je više od polovine uvelo zakone koji otežavaju ili čine skoro nemogućim život na točkovima. U protekloj deceniji, Tristija Bauman, advokatica u ovom centru, svedočila je umnožavanju tih propisa. Na nekim mestima zabranjeno je parkiranje preko noći. Na drugim se van zakona stavlja upravo življenje u vozilu. Pisane kazne brzo narastaju u velike gomile. Njihovo neplaćanje vodi ka najsurovijoj kazni od svih: zapleni. Ako ne platite određenu kaznu, znači da ćete izgubiti ne samo vozilo, nego i dom.
Šta će talas iseljavanja povezan sa pandemijom doneti ovoj zajednici?
‘Veoma smo zabrinuti – na granici sa prestravljenošću – od toga šta budućnost može da donese sa sobom’, kaže Baumanova.
Ima tu nekoliko svetlih tačaka. Neki gradovi napravili su zone u kojima oni što žive u vozilima mogu nesmetano da spavaju, osmišljene po sistemu ‘Programa bezbednog parkiranja’, pokrenutpg 2004. godine u Santa Barbari u Kaliforniji. Ali takvim mesta ima samo nekoliko i međusobno su prilično udaljena.
Češće je zakon ‘kucanja’ na snazi. Na putu ka Oskarima, neki su pitali i šta gledaoci mogu da nauče iz filma. Da ostave one koji žive u vozilima na miru je dobar početak. Pojedinci imaju moć da pomognu. Kada vidite da neko živi u kolima, kombiju ili kamp-kućici, nemojte zvati policiju. Ako ste pogledali film, setite se kako kucanje izaziva grč kod Fern, kako joj glas slabi od strepnje i iscrpljenosti nakon što vikne: ‘Idem!’
A onda zamislite blažu scenu, u kakvoj ljudi mogu da jedu ili spavaju na miru – čak iako su im domovi na točkovima“, zaključuje Džesika Brader.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
