4
Ne verujem u jednakost ljudi u bilo čemu osim u smrti. Ne postoje dva apsolutno ista čoveka, ali u smrti svi smo isti. Smrt je naša jedina uravnilovka, jedina neizbežnost i konačnost, govorila je književnica Gordana Kuić koja je preminula u 81. godini u Beogradu.
Gordana Kuić je rođena 29. avgusta 1942. godine u Beogradu kao ćerka Metodija Kuića, Srbina iz Mostara, i Blanke Levi, sefardske Jevrejke iz siromašne sarajevske porodice. Roditelji su se upoznali u Sarajevu, gde je Metodije bio ugledan trgovac, ali na ljubav između Srbina i Jevrejke nije se tad baš blagonaklono gledalo. Zbog svega, ali i Hitlerovog nauma da se ostrvi na Jevreje prelaze u Beograd. I Gordana Kuić rođena usred rata u Beogradu ovde, iako odrastajući u siromaštvu, uspela je da završi Engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, a docnije i Hanter koledž u Njujorku.
Želela je kao klinka, kako je govorila, da izgleda kao Katrin Denev, da piše kao Ivo Andrić, peva kao Milva, i da igra kao Džindžer Rodžers…
Podelila je ponosno jednom priču kako joj je maturski rad pročitao niko drugi do Ivo Andrić:
– Moja tetka Riki je kao balerina poznavala Milicu, kostimografkinju Narodnog pozorišta i suprugu poznatog pisca. Riki je zamolila Milicu da mi Andrić lično pregleda maturski rad. Nisam mogla da hodam koliko su mi noge drhtale od treme dok sam išla do Andrićevih. Pisac je sedeo ozbiljan u svojoj fotelji kada sam ušla u njegovu radnu sobu. Nisam mogla da govorim i jedva sam promrmljala: „Dobar dan, gospodine Andriću“. On se nasmejao i staloženo mi kazao da sam divno napisala maturski rad i da sam marljiv učenik… U novembru 1961. godine bila sam brucoš na Filološkom fakultetu kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svima sam hiljadu puta prepričala kako mi je nobelovac pregledao maturski rad – pričala je za „Blic“.
Radila je jedno vreme kao savetnik za engleski jezik u Američkoj ambasadi u Beogradu, kao konsultant u AYUSA International u Beogradu, i kao administrator za engleski jezik u istočnoj Evropi i za humanitarnu pomoć bivšim jugoslovenskim republikama u Sorošovoj fondaciji u Njujorku.
Objavila je devet romana i 50 pripovedaka, među kojima se izdvajaju „Miris kiše na Balkanu“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Smiraj dana na Balkanu“, „Duhovi nad Balkanom“, „Legenda o Luni Levi“, „Balada o Bohoreti“…
Najveću radost u životu, kako je jednom priznala, doživela je kada joj je objavljen prvi roman „Miris kiše na Balkanu“ 1986 godine, a naročito iznenađenje bilo je za nju ogroman uspeh dela:
– Nisam se odvajala od prvog primerka knjige. Kada sam putovala, držala sam je u rukama pažljivo pokrivajući korice da se ne vidi moje ime, kao da neko od putnika zna da sam autor upravo ja!
Naime, snimljena je i TV serija po romanu „Miris kiše na Balkanu“, koju je potpisao Ljubiša Samardžić, kao i istoimeni film. Po istom delu Nebojša Romčević dramatizovao je pozorišni komad koji je igran u Madlenijanumu, a roman je „završio“ i kao balet, izvođen u Sarajevu i Beogradu.
I „Cvat lipe na Balkanu“ ekranizovan je i urađena serija u režiji Ivana Stefanovića.
Prisećala se da je taj roman čekao više od dve godine da ugleda svetlost dana devedesetih:
– Usled raspada izdavačke kuće „Vuk Karadžić“, ali i zbog teme, naime, propasti građanske klase u posleratnom vremenu, 1945-1965. Roman opisuje život Marka Koraća i njegove porodice, sve nepravde, jade i muke obespravljenih u novonastalom društvenom uređenju, a govori i o odrastanju onih koji su rođeni tokom rata. Dok se već novo vreme zahuktavalo.
Polovinom devedestih, dok je ovo tle još uvek bilo obeleženo krvavim pirom, objavila je i „Smiraj dana na Balkanu“.
– Jugoslavija je bila zemlja u kojoj sam rođena, u kojoj sam odrasla i koju sam, bez obzira na sve njene nedostatke, volela. Posao kojim sam se bavila vodio me je u sve njene kutke. Bila je to prekrasna zemlja bogata različitostima kako u krajoliku, tako u jezicima i narečjima, kulturama i veroispovestima. U njen raspad dugo nisam uspevala da poverujem. Mislim da sam u „Smiraju dana na Balkanu“, romanu koji mi je bilo najteže da napišem, oslikala tugu glavne ličnosti, Vere Korać, izazvanu nadolazećim krvoprolićem i ne samo njeno razočaranje balkanskom stvarnošću već nevericu u istinitost tekućih nesreća.
I mnogo godina kasnije iako je živela na dva kraja sveta – deleći vreme između Beograda i Njujorka opet je domovinom nazivala samo jednu zemlju koje odavno više nije bilo…
– Više od pedeset godina domovina mi je bila Jugoslavija. Njom sam putovala prvenstveno poslovno, ali i turistički više od dvadeset godina i svugde sam se osećala ugodno: od Ptuja do Huma, od Živogošća do Prnjavora, od Banje Koviljače do Bitolja, od Prizrena do Kotora, od Sombora do Čakovca. I bila sam ponosna na tu jedinstvenu i blistavu mešavinu kulturnih baština, predela, vera, narečja i jezika smatrajući ih našim velikim bogatstvom. To je ono što je zasenjivalo strance, istaknute američke profesore lingvistike koje sam dovodila na seminare za naše profesore engleskog. Nije se nikada dogodilo da posle prvog dolaska u Jugoslaviju neko odbije ponovni poziv. Sada mi je domovina Beograd, moj rodni grad sa svim svojim manama i lepotama.
O politici nije nikada želela da govori, uz poruku: „Što dalje od mene“, ali često je u intervjuima pominjala svoju majku, kao najznačajniju ličnost u svome životu i svoje poreklo:
– Jevreji su proganjani tokom dva milenijuma rasejanja. Ono što je impresivno kod jevrejskog naroda je njihovo opstajanje, njihovo trajanje uprkos svim preprekama, nepodnošljivim uslovima života, pogromima i progonima. Zadivljujuća je njihova upornost, svest o pripadnosti svom narodu, moć prilagodavanja bez gubljenja identiteta, poštovanje nasleđa, praznika i običaja… Živeći tako dugo u raseljenju, a ostajući ono što jesu, Jevreji su izazivali mržnju okoline – mržnju prema nepoznatom, drugačijem svijetu, verovanju, načinu razmišljanja, odeći, čvrstom držanju hermetički zatvorene zajednice. Trebalo bi pročitati roman „Rob“ Isaka Baševisa Singera (jednog od posljednjih velikih pisaca koji su pisali na jidišu) da bi se bar delimično shvatio život Jevreja u tuđem okruženju – poručivala je Gordana Kuić.
Govoreći o životu rekla bi da je „jedan jedini, jedinstveni“, dodajući:
– Treba koristiti svaki njegov časak. „Il dišadu ez perdidu“, veli stara sefardska poslovica – „Ostavljeno je izgubljeno“.
Gordana Kuić biće sahranjena 19. januara u 14.30 sati na Novom groblju.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare