0
Nisam jedini uspešan romanopisac na svetu. Čini se da neki veoma uživaju u publicitetu. Neki od njih od toga ne mogu da se zasite, kaže popularna britanska spisateljica koja ne voli javnost i intervjue.
Posle 17 godina u života u Njujorku, Zejdi Smit, nagrađivana britanska spisateljica jamajčansko-englenskog porekla, vratila se u rodnu zemlju. Vratila se u Kilburn u severozapadnom Londonu, gde je odrasla i od kojeg je napravila svoju izmišljenu teritoriju od kada su je “Beli zubi” pretvorili u zvezdu 2000. godine. Mnogi od njenih likova pobegnu da bi se na kraju vratili, baš kao i ona, napuštajući Njujork tokom pandemije sa svojim mužem, severnoirskim pesnikom Nikom Lerdom, i njihovo dvoje dece. „Ako se predugo sklanjate, jednostavno ćete propustiti previše“, kaže ona za “Gardijan”.
Njen novi roman “Prevara” (Fraud), je ponovo smešten oko Kilburna. Ali umesto izduvnih gasova, ćevapa i tezgi na pijaci iz njenih ranijih romana, “Prevara” se osvrće na vreme kada su u ovoj oblasti bili samo polja i dvorci. Pišući o društvenoj nepravdi, nasleđu, suđenjima i životnim preokretima, Zejdi u romanu kombinuje svet Dikensa (koji ima svoje kameo pojavljivanje) sa žarom istorijske fikcije Hilari Mantel. Takođe je delo izuzetno aktuelno. Kao što i sama Smit kaže: „To je ključno”.
U nedavnom tekstu u “Njujorkeru”, Smit je napisala da je napustila London jer joj je dosadila njegova „klaustrofobična” književna scena. Konkretno, dojadilo joj je da glumi „multikulturalnog vunderkinda“, etikete koje nije mogla da se otrese još od “Belih zuba”. Objavljen u prvim danima novog milenijuma, taj roman učinio ju je glasom generacije sa njienih 24 godine. Sada sa 47 godina, ovaj “vunderkind” je postao velika dama britanske fantastike. Drugi razlog zbog kojeg je otišla, napisala je u istom članku, bio je taj što nije htela da napiše istorijski roman i „svaki pisac koji živi u Engleskoj… pre ili kasnije će pisati istorijski roman“. I šta se desilo?
„Taj tekst je bio malo preterivanje“, priznaje ona. „Ponekad pišem članke da bih izbegla intervjue. Smit mrzi da daje intervjue. Ona je još 2013. rekla da je njen otac bio najponosniji kada se pojavila u “Gardijanu”, jer ga je smatrao „otmenim” novinama: „To mu se dopalo”, rekla je. „Uvek sam se plašila toga.“
„Trebalo bi intervjuisati romanopisce dok pišu svoje romane“, kaže ona sada. „Zato što si tako ushićen. A posebno je pisanje ovog romana bila čista radost. Svaki dan kada sam sedala za svoj sto bila sam srećna i smejala sam se u sebi.” Ali otkako je završila, ostala je uskraćena za taj osećaj. „Onog trenutka kada se pisanje završi, nešto što je uključivalo svako vlakno vašeg bića i vašeg uma i vaše duše je iznenada nestalo. Nedostaju mi ljudi. Nedostaje mi cela stvar.”
Pisala je “Prevaru” u fazama, slala je poglavlja mejlom dvojici bliskih prijatelja svake nedelje, baš kao što su Dikens ili Tekerej slali pojedinačna poglavlja da se štampaju u časopisima. Iako je imala luksuz da uređuje, gotov roman je uglavnom ono što je sletelo u njihove sandučiće. „Osećala sam se kao da se povezujem sa ovom tradicijom kojoj sam posvetila ceo svoj život. Bilo je divno.“
Roman je zasnovan na životu plodnog, ali sada već uveliko zaboravljenog, romanopisca iz 19. veka Vilijama Harisona Ejnsvorta, koji se družio i pio sa Dikensom. Smit je otkrila njegov grob, kao i grob njegove pomoćnice i verovatno ljubavnice Elize Tuše, tokom šetnji u izolaciji.
Uprkos svojoj ulozi javnog intelektualca, ona odbija da bude „u etru britanske kulture“, kaže ona. „Upadam u nevolje kada govorim o stanju nacije.“ Kao i njen prijatelj Martin Ejmis, kome je po mnogo čemu književna naslednica, oduvek je imala neugodan odnos sa svojom slavom. „Engleska navika“ da napadaju njihove najsjajnije zvezde, a zatim „na ivici smrti, pretvaraju ih u nacionalno blago“, kaže Smit o napadu na Ejmisa od strane britanske štampe pre nego što je i on otišao u Njujork. „To je nepristojno!“
Smit je bila izložena javnosti kada je tek izašla sa univerziteta. „Većina užasnih stvari koje su se dešavale kada sam bila mlada nije imala baš nikakve veze sa mnom, to je bila suluda projekcija“, kaže ona sada. „Bavite se onim što ljudi sami žele.“ Niko nije mogao da veruje da mlada žena ne bi želela da bude beskonačno prikazivana, sa svojom fotografijom u novinama pod najslabijim izgovorom. „Ali ja to zaista nisam želela. Ne želim da budem fotografija u novinama jer to ispunjava neki prostor.”
Niti je htela da vodi TV emisiju, da piše kolumnu ili bilo šta od drugih stvari koje su joj se nemilosrdno gurale u njenim dvadesetim godinama. „Kao što sam jasno rekla, želim da pišem romane. Možete li mi dozvoliti da ih napišem, molim vas?”
Dok se svi njeni romani bave rasom, klasom i polom – od crnih devojaka koje su odrastale na imanju u “Vreme svinga” do napredne domaćice iz 19. veka u “Prevari” – ona ne oseća nikakav osećaj odgovornosti. „Uživam u tome. To je nešto što mislim da preuzimam od Zore Nil Harston i Toni Morison. To nije neka zamorna moralna težina. To je zadovoljstvo“, kaže ona. „Nisam ovde da predstavljam bilo koga“, dodaje ona. „Jedva sebe predstavljam. Moj posao je da razmišljam o stvarima i da ih izrazim jezikom.” Ona zastaje. „Želim da me ljudi čitaju jer znam da pišem. To mi je važnije od svega.”
Nikada nije bilo sumnje da Smit ume da piše. Kao i Ejmis, ona je slavna po svojoj publicistici kao i po svojim romanima. Urednik “Njujorkera” Dejvid Remnik opisuje njene eseje kao ništa manje od „blagoslova za sam jezik“. Biblioteka Vilsden, vreme, Barak Obama, Bregzit, Džoni Mičel i Džastin Biber… Sve su to teme i ličnosti kojima se bavi istom mešavinom sumnje u sebe i intelektualne strogosti. Jednom je intervjuisala svog heroja Džej-Zija – „Nisam se usudila da pitam za Bijonse“.
U prvim danima pandemije, „globalnog poniženja“, kako ga ona naziva, napisala je zbirku eseja, svojevrsni oproštaj od svog usvojenog grada. Napomene su napisane i objavljene za tri meseca, a Smit i urednici u “Penguinu” su svi radili iz svojih spavaćih soba. Sav prihod je otišao u dobrotvorne svrhe. „Nisam mogla da podnesem ideju da bukvalno ništa ne radim“, kaže ona. „I sve što sam mogla da uradim je da pišem.“
Predavala je beletristiku (20 romana svakog semestra) na Univerzitetu u Njujorku i često i sa ljubavlju govori o svojim studentima. „Bilo je to dobro vreme“, kaže ona. „Kada ste daleko od toga, možete ceniti ono što vam je to dalo. Bilo je zaista stimulativno.” I volela je anonimnost boravka u gradu gde ne možete da hodate trotoarom a da ne naletite na pisca. „Onda su tu Robert De Niro i Bijonse. Biti pisac u Njujorku znači biti veoma nisko u lancu ishrane, a to je tako prijatno.”
Njene njujorške žurke bile su legendarne. „Pisci rade po ceo dan sami“, kaže Smit. „Kada dođe sedam sati, želim da popijem martini. Celu svoju mladost provela sam u sobi pišući romane, pa uveče volim da popijem i razgovaram sa ljudima. To je moja omiljena stvar.”
Ali u celini, životi pisaca jednostavno nisu toliko zanimljivi, insistira ona. Kada je u pitanju publicitet, ona jednostavno nije za to, kaže ona. To je samo čini anksioznom. „Nisam jedini uspešan romanopisac na svetu. Čini se da neki veoma uživaju u publicitetu. Neki od njih od toga ne mogu da se zasite.“ Svesna da bi ovo moglo zvučati bezobrazno, ona dodaje: „Iskreno, moj posao je sedam godina sedenja u svojoj sobi i šest meseci na putu. Kao što bi moj otac rekao: „Ne ideš u rudnik uglja, zar ne Zejdi.”
Bonus video: Vladimir Skočajić Skoča